Страницу одржава
ЕВГЕНИЈЕ ЛЕТИЦА (1858-1920)
МИТРОПОЛИТОВ РАД У ДАБРОБОСАНСКОЈ ЕПАРХИЈИ
У Дабробосанској митрополији чекао га је проширени делокруг рада. Митрополит Евгеније је био члан а повремено и председник Великог црквеног суда и Великог управног и просветног савета, чије је седиште било у Сарајеву. Црквени суд у Сарајеву водио је и послове свештеничко-удовичког мировинског фонда за целу Босну и Херцеговину. Ту је било и поверенство за оспособљавање средњошколских катихета, коме је Сарајевски митрополит био председник.
Брига сарајевских митрополита за Богословију у Рељеву била је посебна обавеза. Неколико дана после устоличења митрополит Евгеније је посетио Богословију у Рељеву и задржао се неколико дана. За то време присуствовао је предавањима и испитивању из појединих предмета и интересовао се за успех и здравствено стање богослова. Поред тога прегледао је цркву, школску зграду и професорске станове. Из школског летописа се види да је често посећивао овај завод и да је скоро редовно присуствовао завршним испитима питомаца.
Као митрополит Дабробосански одликован је 17/30. новембра 1908. године од цара Франца Јосифа I Великим крстом Франц Јосифова реда. Било је неких политичара и политичких странака који су га оптуживали за аустрофилство. Међутим, на основу једног дела преписке митрополита Евгенија са државним властима, објављене у Вјеснику од 15. јуна 1921. године, званичном органу црквених власти у Босни и Херцеговини, видимо да митрополит поштује власти, али и те како им се супротставља када је у питању правда и истина. Указивао је Земаљској влади да би неки њени поступци и наредбе изазвали „рђаву крв код српског народа и огорчење”; да земаљска власт нема права да ускрати мировину свештеничкој удовици „иза покојног јој мужа, а због некакве политичке кривице, за коју је он и онако смртну казну претрпио”; да мисли „да ће се тешко дати важним политичким разлозима оправдати интернирање ђака богословског училишта”; да остаје код свог мишљења да „употреби латинице у богословском училишту места бити не може”; да не пристаје да се на силу уведе грегоријански календар; да су свештеници стекли и „сувише горко искуство” о прогонима, те он не може пристати да се свештеници „као политички непоуздани” по вољи владиних органа премештају; да у Босни једини српски барјак (тробојница) има права на истицање јер је његова употреба царском дозволом санкционисана, а то код других застава није случај...
Као изасланик Цариградског патријарха учествовао је у хиротонији двојице митрополита у Босни и Херцеговини. Реч је о хиротонији његовог наследника у Бањалуци архимандрита Василија Поповића и Илариона Радонића у Тузли.
Митрополит Летица је често обилазио своју епархију. Из сачуваног описа његове канонске визитације из 1910. године видимо да је посетио цркве у: Завидовићима, Читлуку, жепачка парохија, Зеници, Борици, парохија Годомиље, Кравици итд. Свуда је свечано дочекиван од свештеника и народа. Користио је нарочито овакве прилике да поучи народ да живи у слози и да чува своју православну веру.
Сачуван је један број његових окружница и званичних наредби, које је издао епархијски црквени суд а потписао их митрополит Евгеније. Неке од раније издатих наредби нису спроведене у живот па су за време митрополита Евгенија поновљене. Тако је црквени суд 1908. године поново, уз мање измене саставио списак празника, дана у које се од свакодневног рада треба уздржавати. То су: 52 недеље, Мала Госпојина, Крстовдан, Митровдан, Аранђеловдан, Ваведење, Никољдан, Божић, Сабор Пресвете Богородице, Св. Стефан Првомученик, Св. Василије (Нова година), Богојављење, Јовандан, Св. Сава, Св. Три Јерарха, Сретење, Благовести, Ђурђевдан, Константин и Јелена, Ивандан, Петровдан, Св. Илија, Преображење, Велика Госпојина, Усековање, Велики Петак, Васкрс – 3 дана, Спасовдан, Силазак Св. Духа – 2 дана. Осим ових празника треба празновати храмовну славу парохијске цркве, а породице и еснафи своје крсне славе. Иако је раније више пута наређивано да свештеници на богослужењима обавезно проповедају, да се ограде гробља и да се учини све што је могуће да се ваншколска омладина привуче на веронауку, у многим местима ова наређења се нису поштовала. Епархијски црквени суд је на седници 13. маја 1909. године поново наредио да свештеници на богослужењима обавезно проповедају, да се гробља која још нису ограђена ограде до краја 1909. године и да надзиратељи протопрезвитерата доставе објашњење зашто је све мање ваншколске младежи на веронауци. Како је међу нашим народом био приличан број неписмених, што је за економски и културни развој било штетно, митрополит Евгеније је окружницом 1909. године затражио од свештеника да раде на ширењу писмености. У том циљу свештеник је дужан где има основна школа да до 30. јуна сваке године достави црквено-школском одбору списак деце која су навршила седам година да би црквено-школски одбори у погледу уписивања деце могли издати потребна наређења. Сахрањивање мртвих у црквеној порти показало се непрактичним због литија, оправки на цркви и других радова, па је епархијски црквени суд на седници од 25. августа 1910. године забранио сахрањивање мртвих у црквеној порти. Исто тако, из здравствених разлога, забранио је сахрањивање мртвих ближе од 500 метара од куће. Да би утицао на смањење једне ружне појаве – пијанства, митрополит Евгеније је пред Божић 1910. године упутио свештенству и народу посебну посланицу у којој говори о штетности пијанства. У неколико окружница препоручује свештеницима да купе корисне књиге као што су: Празничне проповједи за цијелу годину од свештеника Александра Живановића; Добри савети проповедницима Јеванђеља, превео с руског свештеник Михаило Поповић; Православну Догматику од Саве Теодоровића.
Црквени суд у Сарајеву водио је и послове око свештеничко-удовичког мировинског фонда. Из извештаја који су нам доступни видимо да се број чланова из године у годину увећавао. Приход фонда 1907. године био је 30.445, 89 К., расход 23.616, 09 К., чист приход је био 6.829, 80 К. Када се овој суми дода приход из прошлих година у износу од 113.076,67 К., добићемо имовину фонда која је за 1907. годину износила 119.906,47 К. Током 1907. године примљено је у чланство 15 чланова док су три члана преминула. Укупно је у све четири епархије било 260 чланова. Године 1908. имовина фонда је била 123.585,94 К. Примљено је 16 нових чланова а умрло је шест. Укупно је било чланова 270. Следеће 1909. године имовина фонда је износила 127.309,61 К. Током године примљена су 24 нова члана, на крају године било је укупно 283 члана.
Митрополит Евгеније осветио је у Дабробосанској епархији следеће нове цркве: у Варцару, Штрпцима, Палама, Братунцу, Завидовићима, Борици; звоник у Илијашу; Српски дом у Бусовачи и српску школу у Језеру. Рукоположио је већи број богослова у чин свештеника. Што се тиче одликовања као и у Бањалучко-Бихаћкој тако и у Дабробосанској епархији био је прилично суздржан.
Године 1920. повукао се у мировину. Живео је у манастиру Раваници у Врднику. Као врстан правник учествовао је у изради нацрта Устава Српске Православне Цркве донетог 1931. године. Умро је у Суњи 20. септембра/3. октобра 1933. године у 75. години. Опело је служио еп. Горњокарловачки Максимилијан (Хајдин) уз саслужење 12 свештеника.
Савременици су за митрополита Евгенија забележили да је био веома стрпљив, дисциплинован, могао је без упадица до краја да саслуша свако мишљење иако се оно са његовим гледиштем потпуно разилазило. У опхођењу је био пажљив према сваком, али и резервисан. Тешко се могао наљутити. Имао је своје опортунистичко политичко уверење, које није тајио нити од њега одступао. За популарност није марио.
ЕВГЕНИЈЕ ЛЕТИЦА (1858-1920)
МИТРОПОЛИТОВ РАД У БАЊАЛУЧКО-БИХАЋКОЈ ЕПАРХИЈИ
МИТРОПОЛИТОВ РАД У ДАБРОБОСАНСКОЈ ЕПАРХИЈИ