Препоручујемо

 Страницу одржава

01. 08. 2013.
НЕЗАУСТАВЉИВ ТРИЈУМФ БОЖЈЕ ИСТИНЕ
(Украјина слави 1025. годишњицу крштења)

Пише: Олександр Левченко, амбасадор Украјине за Босну и Херцеговину

Мени се чини да кад и једна људска душа открива Бога и налази пут према свјетлости истинске вјере то је велика радост за цијели свијет, још једна значајна побједа добра и љубави у космичкој борби са злом.

А шта онда значи кад пут према Господу нађе цијели народ, једна велика земља? Управо ових дана украјински народ заједно с Русима и Бјелорусима слави 1025. годишњицу  крштења Кијевске Руси, огромне државе свих источних Словена, чија је престоница био Кијев, данашњи главни град Украјине.

Првог августа 998. године Кијевски кнез Владимир, који је у народном епосу тога доба величан као Красно Сунашце, а којег су захвални потомци назвали Велики, збацио је с Кијевског брда у ријеку Дњепар идоле Перуна и других паганских божанстава и прогласио хришћанство јединственом вјером своје државе и свога народа. Сви становници Кијева ушли су у притоку Дњепра, Почајну, и у њеним водама заједно примили Свето крштење.

Међутим, тај велики чин збио се на добро припремљеном тлу. Хришћанство у Кијевској Руси већ тада имало је дубоке коријене.

Најстарији Кијевски љетопис „Повијест минулих љета“ пише да је још у првом вијеку на мјесто гдје ће 300 година касније настати Кијев дошао апостол Андреј и, поставивши крст на брду изнад Дњепра, прорекао: „На овим ће брдима засјати благодат Божија, биће град велики, и цркава много ће подићи Бог“.

Чак и ако је то само легенда, она изузетно много значи за Украјинце, а посебно за Кијевљане, јер успоставља нашу духовну везу са самим почецима хришћанства и предодређује свевишњом вољом ту улогу коју је Кијев одиграо у историји.

Други велики проповједник хришћанства у нашим земљама био је ученик Апостола Петра, Папа Климент I (88-97. године) којег је тада још пагански Рим прогнао у град Херсон на Криму.

Југ садашње Украјине посјетили су и Свети Ћирило и Методије који су нам дали азбуку и захваљујући којима је Господ проговорио са Словенима на њиховом матерњем језику.

Године 874, кијевски кнез Асколд, за вријеме војног похода на Константинопољ, прима хришћанство и то не византијског, него римског обреда. Посебно је занимљиво то што га крсте свештеници подређени хрватској бискупији из града Нина.

Године 955, послије посјете Константинопољу, хришћанком постаје и велика кијевска кнегиња, Света Олга, бака кнеза Владимира који је тридесетак година касније покрстио цијелу земљу Рус.

Дан крштења 988. године, можда је најзначајнији у цјелокупној повијести Руси-Украјине. То је дан прекретнице, дан основ свега што је било потом и што ће бити даље, дан почетка истинског живота наше нације и земље.

Немогуће је процијенити духовни, историјски, цивилизацијски, културни значај тог догађаја.

Један велики народ заувијек је изашао из таме својих прастарих шума, напустио мрак паганства и ушао у свјетлост Христове вјере, прихватио његово Слово и Закон, доживио духовни и морални препород.

Придруживање хришћанком свијету у исто вријеме је значило и придруживање европској цивилизацији. Вјера је ујединила источнословенска племена, појачала ауторитет и владу Кијева и кијевског кнеза, тако да је за неких 50 година, за вријеме владавине Владимировог сина кнеза Јарослава Мудрог, Кијевска Рус постала не само територијално највећа европска држава, него и једна од најмоћнијих земаља у политичком, привредном, војном и културном плану. То је била земља у којој су ницали нови градови, градили су се величанствени храмови, отварале се школе, бурно се развијала просвјета и умјетност. Ако је данас стратешки спољнополитички циљ Украјине интеграција у Европску унију, онда је први корак био направљен управо тада, на дан крштења. Тај корак је једном и заувијек одредио европску суштину и европску судбину Украјине.

Дубоко сам увјерен да чин кнеза Владимира значајан је не само за нашу земљу, него и за цијели свијет. Након крштења Кијева, Христова вјера почела се ширити на остала источнословенска племена, на сјевер и исток Кијевске Руси гдје су кроз неколико вијекова настале садашња Бјелорусија и Русија. Тај процес није био лак и трајао је више десетина година, ако не и вијекова, али је био незаустављив, као што је незаустављив тријумф Божје истине, правде и љубави.

На крају крајева то је резултирало тиме што су се хришћанска религија и хришћанске духовне вриједности, а заједно с њима и европска цивилизација прошириле на огромну територију од Карпата све до Камчатке. А без тога слика данашњег свијета била би сасвим другачија.

Као Кијевљанин хтио бих на крају посебно рећи и о Кијеву. Као град из којег је хришћанство кренуло да освоји бескрајне просторе и стотине милиона душа, Кијев има право сматрати се једним од најзначајнијих духовних изворишта наше вјере поредећи се с Јерусалимом, Римом и Константинопољем. Сада је то велика савремена метропола с више од три милиона становника и с развијеном индустријом. Али аура створена прије 1025 година великим хришћанским чином светога Владимира Крститеља не јењава ни данас. Многи гости Кијева признају да осјећају у њему неку посебну атмосферу мира, благодати и светости.

Лични и пословни профил Њ.Е. Олександра Левченка, амбасадора Украјине у РХ и БиХ Рођен је 03.11.1963. године у Кијеву, Украјинац. 1985. – Дипломирао с одликовањем на Историјском факултета Кијевског државног универзитета „Тарас Шевченко“. 1984-1985. – Студирао на Филозофском факултету Универзитета у Београду. 1990-1993. – Постдипломски студиј на Институту социјално–привредне проблематике страних држава Академије наука Украјине. 1999. – Магистрирао с одликовањем на Дипломатској академији Украјине (магистар вањске политике). 2003. – Магистрирао на Украјинској академији вањске трговине (магистар управљања вањско–господарске дјелатности). Страни језици – српски, хрватски, енглески и руски. Ожењен, има кћер. 1985-1992. – Просвјетна и административна дјелатност у установама јавног образовања у Кијеву. Од ожујка 1992. – На дипломатској служби Министарства спољних послова Украјине. 1992-1993. – Трећи секретар Управе билатералних односа МСП Украјине. 1993-1997. – Вице-конзул Генералног конзулата Украјине у Београду, први секретар Амбасаде Украјине у СР Југославији. 1997-1999. – Студије на Дипломатској Академији МСП Украјине. 1999-2002. – Начелник Одјељења информативно–аналитичке дјелатности Управе за информацију, в.д. замјеника директора Управе политичке анализе МСП Украјине. 2002-2006. – Савјетник Амбасаде Украјине у Републици Хрватској, замјеник Шефа дипломатске мисије. 2006-2007. – Замјеник Сталног представника предсједника Украјине у Аутономној Републици Крим. 2007-2010. – Замјеник директора, в.д. директора Четврте територијалне управе МСП Украјине Од октобра 2010. амбасадор Украјине у Хрватској. У августу 2011, одлуком Предсједника, именован је Изванредним и Опуномоћеним амбасадором Украјине за Босну и Херцеговину са сједиштем у Загребу.