Препоручујемо

 Страницу одржава

18.10.2005
ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ МАТУРАНАТА ФОЧАНСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ

Матуранти Богословије Светог Петра Дабробосанског из Фоче, почетком октобра ове године, на путу до манастира Хиландара, обишли су више светиња Србије, Бугарске и Грчке. На то седмодневно, научно-васпитно и поклоничко путовање, заједно са Mитрополитом Николајем и професорима, кренули су 3. а вратили се 10. октобра. Њима се у Добруну придружило и четрнаест вјерника из Прибоја, који су жељели да се са матурантима Богословије поклоне светињама, а заузврат су сносили трошкове превоза за све поклонике. Прво одредиште био нам је манастир Ваведење у Овчарско-кабларској клисури код Чачка, гдје нас је топло примило сестринство. Посјетили смо манастир Жичу, подробније се упознали са историјатом Српске царске лавре и поклонили гробу Светог Јевстатија. Братство манастира нас је угостило у познатој жичкој трпезарији. На овом путу незаобилазан је био и манастир Љубостиња у коме смо се поклонили Светој царици Милици, градитељки цркве, али и нашој мудрој књижевници и монахињи Јефимији. Послије заузимања Сера од стране Турака, Јефимија је нашла уточиште на двору кнеза Лазара и књегиње Милице. Са удовом Милицом проживјела је тешке године послије Лазареве погибије у Боју на Косову. Љубостиња је споменик свим косовским јунацима, чији је сваки камен заливен сузама светитељке. И слиједеће наше одредиште, крушевачка Лазарица, везана је за Косовски бој. Ту смо се поклонили моштима Светог кнеза Лазара, и обишли владичански двор. Око задужбине књегиње Милице, манастира Љубостиње, некада је била ''Љубостињска пустиња'', мушка монашка насеобина, која је гајила присне везе са Светом Гором и Синаитима. И сам назив одаје синаитски исихастички дух. У њој су се монаси, бавили преписивањем књига. О томе нам свједочи Радослав живописац, који је дошао из Свете Горе на молбу деспота Стефана и ту преписивао Јеванђеље. У вечерњим сатима стигли смо у Ниш, гдје нас је дочекао владика нишки Иринеј са свештенством. Обишли смо стару цркву која нас је фасцинирала очуваношћу, изгледом и положајем (укопана у земљу) и нову цркву са седам олтара, која прима четири и по хиљаде вјерника. Затим смо, са епископом Иринејем и свештенством, отишли до нишке Богословије, у којој су нас дочекали ректор, професори и ученици.

Ректор нишке Богословије, протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић поводом нашег доласка, уприличио је састанак са ректором и професорима крагујевачке Богословије, на коме је било говора о раду и програму српских богословија. Након топлог пријема и ноћења у овој Богословији, у јутарњим часовима упутили смо се према Бугарској. Стигавши у Софију, посјетили смо Саборну цркву Светог Александра Невског. Овај свети храм одушевио нас је својом величином (3125 метара квадратних) и љепотом, а изграђен је за само осам година. Послије обиласка цркве, били смо гости грчке амбасаде у Софији, гдје нас је примио и угостио амбасадор Прокопиос Манзуранис са породицом. Господин Манзуранис раније је био амбасадор Грчке у БиХ, гдје је, како каже, стекао много пријатеља. Успут смо сазнали и то да је његовог сина крстио наш Митрополит Николај. У даљем обиласку града посјетили смо и храм Свете Софије који је значајан по томе што су у њој сачувани остаци катакомбе. Митрополит Николај је посјетио секретара Светог Синода бугарске патријаршије коме је пренио искрене жеље за што брже оздрављење бугарског Патријарха Максима. Затим смо, после вишечасовног путовања, стигли у манастир Преподобног Јована Рилског и поклонили се његовим моштима. Он је један од оних неустрашивих пустињака који су својим дјелом и животом утврђивали православну вјеру, настављајући дјело свете браће Кирила и Методија и њихових ученика. Ту нас је дочекао архимандрит Варлаам који нас је смјестио у конак на преноћиште. Ујутро, послије свете Литургије и доручка, упутили смо се ка Грчкој. Када смо прешли границу, зауставили смо се у граду Серес, древној престоници цара Душана. Ту смо посјетили цркву Светих Арханђела. Одатле смо се упутили у манастир Светог Јована Претече, гдје су нас љубазно дочекале и угостиле тамошње сестре. Затим смо, послије дугог пута, напокон стигли (у вечерњим сатима) у манастир Свете Лидије у Аспровалти, гдје нас је дочекала сестра Георгија. Обишли смо храм и манастирску штампарију. Упознали смо се са сестрама које овдје живе и раде. Истина, нису у монашком чину, али живе као монахиње помажући многима. У овом манастиру посљедњих година гостовала су многа дјеца из Републике Српске, Србије и других земаља. Током вечере митрополит Николај је архимандриту Теофилосу, игуману манастира, у знак поштовања и захвалности, уручио поклоне, а између осталих, и медаљон са ликом Карађорђа. Архимандрит Теофилос се, жалећи због нашег страдања, захвалио, и одржао пригодну бесједу о нади на васкрсење Српског народа.

У Хиландару, немањићкој царској лаври, свечано нас је дочекао замјеник игумана Мојсија, јеромонах Методије. У цркви смо најприје одслужили акатист Пресветој Богородици и поклонили се чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице, а затим дјелићу Часног Крста, лобањи Светог пророка Исаије, Светог мученика Харалампија, Артемија, Прокопија и преподобне Анисије. Након разгледања манастира и дијелова пожаром уништених манастирских зграда, братство манастира нам је приредило ручак, за вријеме којег је митрополит Николај одржао бесједу нагласивши улогу ове Српске светиње за Српски народ, са надом и молитвом Богу и Пресветој Богородици за што бржи опоравак овог манастира. Било нам је жао што нисмо могли да коначимо у Хиландару, јер се царска лавра обнавља. Али, на ово мјесто смо дошли радосни и одлазимо радосни, сјећајући се наших светих и благочестивих предака који су дио себе уградили у ове светиње и који су ово мјесто кроз вјекове походили. Одлазимо са радошћу, као што рече један ходочасник, духовно окријепљени и озарени. Још снажније осјећамо гдје нам је било, гдје нам је срце и душа, гдје је наш Јордан у коме смо као народ крштени. А Хиландар – сав вјера и побожност, сав љубав и молитва, сав слога и јединство. На путу за Јерисус (гдје смо преноћили), у Какову смо посјетили и метох манастира Хиландара, цркву Светог Великомученика Димитрија. Сутрадан смо отишли за Солун гдје смо прво посјетили српско војничко гробље – Зејтинлик, одслуживши помен солунским борцима. Потом смо посјетили цркву светог Димитрија, заштитника града Солуна и катакомбу. У двочасовном обиласку града Солуна посјетили смо цркву Пресвете Богородице из петог вијека, цркву Светог Великомученика Георгија из четвртог вијека, а затим и цркву Свете Софије, гдје смо се поклонили моштима Светог Василија Исповједника, архимандрита Солунског, и цркву Светог Григорија Паламе. Из Солуна смо отишли у, малени градић испод Метеора, Калампаку. Ујутро, смо посјетили цркву у овом граду у којој се налази јединствени амвон у Православљу из шестог вијека. Свети Метеори – Монашки град на стијенама – су највећи и најзначајнији православни центар монаштва грчког тла, послије Свете Горе. На сјеверозападном дијелу Тесалије, још од првих времена, издижу се ћутљиви и непокретни, поносити и наочити, камени горостаси – Свети Метеори. Од двадесет четири манастира колико их је било у четрнаестом вијеку очувани су: Велики Метеор (Преображење Христа Спаситеља), Варлаам (Сви Свети), Света Тројица, Свети Стефан, Русану (Света Варвара) и Свети Никола Анапафса. Први манастир који смо посјетили, на највишој и највећој, према распону светометеорској стијени, јесте мушки манастир Велики Метеор (Преображење Христа Спаситеља), који је основан око 1340. год. од Светог Атанасија Метеорског. Други, импресивни, но доста мањи по простору, близу велике, широке стијене, стоји стијена мушког манастира Варлаама, кога је према предању први пут настанио аскет – анахорет (онај који одлази) Варлаам у 14. вијеку. Манастир је основан 1517/18. године када су се тамо населили браћа Теофанис и Нектарије. Са панорамским погледом на огромној отвореној равници Тесалија изнад Калампаке балансира хармонично најприступачнији светометеорски манастир Светог Стефана са многобројним и активним сестринством, које паралелно са богато духовном и филантропистичком дјелатношћу има и зачуђујући рестаураторски и грађевински рад у манастиру. Разгледајући манастир, провели смо пријатне тренутке са монахињом Теотекном. Послије ових обилазака упутили смо се на дуг пут ка нашој Богословији – у Фочу. Сутрадан смо стигли на доручак у манастир Добрун гдје је и почела наша екскурзија. Иако исцрпљени од путовања, били смо задивљени, носећи у себи мноштво духовних искустава и дарова. За све ово, прво што смо пошли на овај пут и што нам се догодило, дугујемо велику захвалност Светом архијерејском синоду СПЦ, нашем Митрополиту господину Николају – ректору Богословије, сапутницима из Прибоја и свима онима чији смо гости били, који су нас топло и пријатељски дочекали. Протојереј Ранко Билинац