Страницу одржава
19.11.2005
ЕПИСКОП ХУМСКИ МАКСИМ НА КОЛОКВИЈУМУ О САБОРНОСТИ ЦРКВЕ
Његово Преосвештенство Епископ хумски Г. Максим учествовао је данас у раду колоквијума "Синодалност цркве", који је, у години када се обиљежава четрдесета годишњица завршетка засиједања Другог ватиканског сабора, организовала Врхбосанска католичка теологија у Сарајеву. Поред Епископа Максима, у колоквијуму су учествовали и римокатолички бискупи, Антун Шкворчевић из Славонске Пожеге, Фрањо Комарица из Бањалуке, Ђуро Хранић из Ђакова, те професори Врхбосанске теологије, Мато Зовкић и Томо Вукшић.
Говорећи о саборности у Православној цркви, Епископ Хумски Максим је истакао да се православно и римокатоличко поимање саборности не подударају у потпуности, али је њихов стваралачки и дубљи сусрет користан ако не и преко потребан ради испуњења задатка Господње молитве у Гетсиманији: "да сви буду једно". Да је овај сусрет данас неопходан али и могућ указује нам централни значај који све више и више у области еклисиологије задобија појам "првога" у корелацији са "многим". Познато је да је у појам саборности централни појам у православној еклисиологији. Шта више, могло би се рећи да је светоотачка еклисиологија термину "синодос" (σύνοδος) дала онтолошко значење. Богословски nraison d’ être саборности, или институције синода, има свој основ у идеји да је заједница (која је конституанта како тријадологије тако и пневматологије) једна онтолошка категорија еклисиологије. Тако да појава првих сабора не може бити схваћена независно од једне првобитне саборности или синодалности која је претходила саборима и која са своје стране није била без везе са евхаристијском општином (локалном заједницом).
Због католичанског карактера Евхаристије, тј. силом свецијелог Христа присутног у свакој од њих, свака помјесна Црква уједињена око свога епископа ради слављења Евхаристије јесте католичанска Црква у својој потпуности. Горња теолошка логика доводи нас до закључка да синодска традиција Цркве захтијева да сви чланови епископата, будући да су насљедници Апостола, имају колегијално једнак ауторитет. Свака дакле евахристијска општина је у пуном јединству са другима али не по некој спољашњој структури наметнутој одозго.
Иако православна Црква нема папу, јасно је да и у њој мора постојати институција првенства, не само на мjесном или аутокефалном нивоу, него и васељенском, о чему постоји сагласност и савремених теолога (Г. Флоровски, Ј. Зизиулас, А. Јевтић итд.). Првенство (примат) је предуслов <i>sine qua non</i> синодалности. Али важи и обратно, управо као што то изражава 34. апостолски канон који налаже да: 1) у сваком "народу" постоји "први" епископ који је признат као "глава"; 2) сви епископи те области треба увек да дјелају у сагласности са "првим" о темама које се не односе директно на њихове епархије; 3) "први" треба такође да избјегава да чини било шта без сагласности осталих епископа.
Епископ Максим се потом осврнуо на историјске фазе у развоју синодалности Цркве илуструјући их појединим канонима, попут 8. канона Првог Васељенски Сабора: "У једном граду не могу бити два Епископа", него само један (видјети и 35. Апостолско и 16. Прводругог сабора), и праксе да Епископа бирају и хиротонишу сви Епископи дотичне околине, покрајине, а када се постепено развио Митрополитски, и у наставку Патријарашки систем организације, онда је то бивало и уз сагласност Митрополита (Патријарха) те области (канон 4. I Васељенског сабора). Јасно је да локалне Цркве нису стриктно омеђене "самосталним" или "аутокефалним" Црквама, чије би оне биле само "јединице" (тј. дијелови зависни и потчињени). Напротив, свака Епархија (=Епископална Црква) сматрана је пуном Црквом Божијом (и свака такође називана Католичанском – в. Св. Игњатије и <i>Мартиријум</i> Св. Поликарпа), али то истовремено није значило да је она изолована, "самостална" или "осамостаљена", него је била у непрекидној вези, у узајамнозависној литургијској заједници, у евхаристијском општењу са другим Црквама.
Закључујући своје излагање Eпископ Максим је сумирао рекавши да Православље карактерише еклисиологија заједнице (κοινωνία), те да је свака локална (помјесна) Црква - Црква у пуном значењу, на основу Евхаристије, коју она прославља према мисији коју је Исус Христос повјерио апостолима и њиховим насљедницима. Сви су епископи једнаки те ниједан Синод, концил, ни Примат, у Православљу не дјелују на начин који би могао довести у питање или поништити пуноћу локалне Цркве. Црква је истинско мјесто гдје слобода бити <i>други</i> остаје поштована до краја, како је показао Бог у односу према свијету, Христос у односу према људској природи и Једна (католичанска) Црква према мјесној (такође католичанској) Цркви.
