Страницу одржава
19.11.2008
РЕПОРТАЖА О САБОРНОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ СРПСКОЈ ЦРКВИ РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У САРАЈЕВУ
Саборна православна српска црква у Сарајеву, посвећена Рођењу Пресвете Богородице, један од три православна храма у ужем градском дјелу Сарајева, међу православним вјерницима позната је још и као „нова“ или „господска“ црква.
Према ријечима старјешине овог храма свештеника Борислава Ливопољца, назив „нова“ за Саборну цркву потиче још из периода њене градње у другој половини 19. вијека и задржао се до дана данашњег. Назив „нова“ даровао јој је народ, највјероватније због тога што је то тада била прва и једина црква у Сарајеву, уз Стару цркву, посвећену Светом Архангелу Михаилу.
И називу „господска“ кумовао је народ због чињенице да је у цркву на богослужења углавном долазила сарајевска српска господа – трговци, занатлије, интелектуалци, док су у Стару цркву долазили вјерници из околиних сарајевских села.
Отац Боро, како овог младог свештеника ословљавају вјерници, наводи да доказ да је Саборна црква била храм у који је највећим дијелом долазила господа јесте и чињеница да је богослужење у Старој цркви почињало у 8.00, а у Саборној цркви у 9.30 часова - „да се господа мало наспава“.
ПОЧЕТАК ГРАДЊЕ
Одлука о градњи Саборне цркве донесена је давне 1859. године, на иницијативу српског православног живља у Сарајеву и на приговор Европе Отоманском царству за вјерску нетрпељивост и неједнакост. Европљани су сматрали да је недопустиво да толики број православних Срба у Сарајеву нема своју велику цркву, јер је до изградње Саборне цркве у Сарајеву, у претходних више од 500 година, постојала само садашња Стара црква на Башчаршији.
Да би ублажио незадовољство Европљана и уступцима покушао да заштити посрнулу царевину тадашњи султан Абдул Азиз Хан дао је ферман за градњу православне богомоље у Сарајеву.
У периоду до 1962. године купљено је земљиште у равници, са десне стране Миљацке, и у оно и у садашње вријеме у самом центру Сарајева, али није познато од кога је та локација купљена.
Према предању, градњу цркве обиљежила је српска довитљивост. Како прича отац Боро, наводно, према тадашњим турским законима нигдје у Турској царевини није могао бити изграђен други вјерски објекат на мање од 100 корака од најближе џамије. Како је од најближе џамије, која се налазила код садашњег хотела „Централ“, до мјеста гдје је требало да буде грађена црква било мање од 100 корака, Срби су потплатили онога који је то одређивао да прави мање кораке како би раздаљина била већа од стварне.
Изградња једног од тада највећих православних храмова на Балкану почела је 1863. године, а те су године 11. јуна и освештани његови темељи. Градња је трајала 11 година – до 1. маја 1874. године.
ХАЏИ ЛОЈИНО НАСИЉЕ
Саборна црква је освештана на светог Илију, 2. августа 1872. године, скоро двије године прије потпуног окончања радова. Освештању је присуствовало шест конзула и каснији аустро-угарски управитељ БиХ Бењамин Калај, 76 свештених лица и око 10 000 људи.
Према казивању оца Боре, претпоставља се да би овом догађају присуствовало и више народа да није било инцидента који се десио годину дана раније.
Било је предвиђено да храм буде освештан на Малу Госпојину 1871. године, и до тога би, вјероватно, и дошло да се у мају те године није десио инцидент када је сарајевски кабадахија и насилник Хаџи Лојо са 40 разбојника ујахао у црквену порту запријетивши да „власи без мртвих глава неће цркве посветити нити у њој зазвонити“.
Тадашњи руски конзул, који је становао преко пута цркве и који је све то видио, одмах је о свему обавијестио Вали-пашу, упозоривши га да га сматра одговорним за оно што се десило.
Због овог инцидента Српска црквено-школска општина одустала је да тог љета буде освештана црква, а помоћ је затражена од Русије, након чије је интервенције наредне 1872. године црква коначно освештана.
Да би спријечиле било какав инцидент, турске власти су забраниле рад кафана на дан освећења цркве, а Турцима је био забрањен пролазак улицама у којима су живјели Срби. Чак су по околним сарајевским брдима били постављени и топови, са наредбом да се из њих пуца уколико буде дошло до икаквог покушаја да буде спријечено освештање цркве.
Отац Боро наводи да се у то вријеме догодио још један занимљив догађај. Око два мјесеца прије Хаџи Лојиног насиља појавио се у Сарајеву некакав дервиш из Медине који је на сред Шехер-Ћехајине ћуприје простро кожу за молитву и са бројаницом у руци и некаквом књигом почео да се моли од раног јутра до мрака, наводећи да ће се захваљујући његовој молитиви Алаху за 20 дана звоник нове српске цркве срушити сам од себе.
Неправославни свијет, који је наилазио туда, бацао је новац на кожу у нади да ће дервишеве молитве бити услишене. И прикупи се доста пара. Али, 18. дана на мосту више није било ни дервиша, ни кожице, а наравно ни пара. Звоник новоизграђене цркве и даље је стајао усправно.
ГРАДИТЕЉИ И ПРИЛОЖНИЦИ
Градња Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву коштала је 38.185,18 дуката, а средства су сакупљана од добровољних прилога православних житеља Сарајева и околних села, трговаца из Београда, Дубровника, Беча и Трста, те многобројних донатора.
Међу приложницима су били и сам султан Абдул Азиз Хан са 556 дуката, Правитељство српско из Београда са 500 дуката, српски кнез Михаило Обреновић са 150 дуката. Највише прилога – неколико пута по 2.000 дуката - дао је тадашњи предсједник Црквене општине Сарајевске и власник хотела „Европа“ Манојло Јефтановић.
Пошто сви ови прилози нису били довољни, радови на изградњи цркве исплаћивани су и из прихода Старе цркве.
Ипак, највише је дао православни српски народ, што прилозима што својим радом. Према причању оца Боре до краја изградње цркве сваког љета би свештеник у Старој цркви оглашавао дане добровољног рада, када би школска дјеца, трговци и занатлије носили са Ћиџиске Јалије, гдје се сада налази главна пошта, пијесак, отесану седру и малтер мајсторима на скеле.
Црква је саграђана од камена који је дала тадашња власт бесплатно из мајдана у садашњем сарајевском насељу Ковачићи, а кров је направљен од олова.
Храм је саграђен у занимљивом композитном стилу познобарокне форме. У основи је тробродна базилика, комбинована са уписаним крстом и има пет купола. Дужина цркве је 37, ширина 22,5, а висина зидова 15,5 метара. Висина малих купола је 20, а средње 34 метра.
Звоник, који се види из велике даљине, висок је од земље до врха крста 58 метара. Према писању митрополита дабробосанског Саве Косановића „између многобројних џамија, које су подигли моћни везири и истурчена аристократија црква се љепотом и величином уздиже над свима, те њен звоник са позлаћеним крстом и јабуком грли облаке успоредо са највећим мунаретима“.
„Само га она Бегова џамија нешто надмашује, која је продужена баш онда кад је звоник готов био, јер Турцима бјеше зазор и срамота да хришћански крст мине `алем и мунару`“ – наводи митрополит Сава.
На цркви се налазе шестора врата – западна, сјеверна и јужна већа су и двокрилна, а код западних двоја побочна, мања и једнокрилна, која су служила за улазак жена у цркву. Шеста су врата на олтару и остављена су ради свештеника и црквењака.
Цркву је зидао чувени мајстор Андреја Дамјановић – Зографски из велике породице архитеката предузимача, сликара зографа, иконописаца дрворезаца и каменорезаца из македонског града Велеса. Претпоставља се да је ова породица саградила око 40 већих православних цркава на подручју БиХ, Србије и Македоније.
УНУТРАШЊОСТ ЦРКВЕ
Кад је ријеч о унутрашњем уређењу, црква није фрескописана сценама из Старог и Новог завјета, већ је на зидовима, луковима, сводовима и апсиди у секо техници урађена орнаментална сликана декорација.
Сводови у куполама садрже симболичан украс плавог неба и звијезда, које су, као и јабука испод крста у звонику и крст, позлаћени. За то су своје породично злато - прстење, ланчиће, наушнице, наруквице итд. - дале имућније сарајевске Српкиње.
Ево како је крст и јабуку на звонику цркве описао митрополит Сава Косановић: „Када јесења магла притисне шехер Сарајево, или када први сунчани зраци ограну над Сарајевом, златни крст и јабука блистају се у ваздуху као онај кога први хришћански цар Константин виђе на Истоку“.
На свим прозорима су витражи који су направљени прилозима које су појединци и породице дали за нечије здравље и покој душе из породице. Рађени су у атељеу Станишић у Сомбору. Сви су, осим два, полупани у вријеме посљедњег рата у БиХ, али и обновљени након њега у истом атељеу.
Посебну пажњу привлачи иконостас, димензија 20x15 метара, дар руског цара Александра II Романова на којем је позлатом украшено 118 метара квадратних иконостасне преграде. Иконе су рађене 1869. године у сергијевском манастиру близу Петрограда у којем је своје иконе радио познати Андреј Рубљов.
Сав мобилијар, кандила и већина икона у цркви потиче из периода непосредно након њене изградње.
Саборна црква је међу православним вјерницима позната и по чудотворној икони Пресвете Богородице која је била на гробу Христовом. У народу постоји вјеровање да су свима који су се искрено молили пред овом иконом услишене њихове молитве. Сваког петка служи се акатист пресветој Богородици.
У цркви се налази и дјело познатог сликара Паје Јовановића, уље на платну „Христово распеће“ из 1921. године, димензија око 280x170 центиметара.
У цркви су, са лијеве и десне стране од главних улазних врата, гробови два митрополита – Николаја Мандића и Владислава Митровића.
Митрополит Николај Мандић био је ујак великог српског научника Николе Тесле.
Митрополит Владислав у вријеме последњег рата, 1992. године, иако болестан, није напустио епархију већ је лежао у манастиру Житомислићу. Ту је преживео гранатирање манастира од усташа. Тешко болестан лијечио се у Србији, гдје је умро 13. септембра 1992. године у болници у Ваљеву. Сахрањен је 14. септембра у манастиру Докмиру код Уба.
Оставио је жељу да се његови земни остаци, када вријеме дозволи, пренесу у Сарајево и сахране у Саборној цркви. Његов насљедник митрополит Николај извршио је посљедњу жељу блаженопочившег митрополита Владислава 10 година послије његовог упокојења. Његови земни остаци спуштени су у гробницу у Саборној цркви 14. септембра 2002. године.
Литургији и парастосу присуствовао је велики број вјерника, представници државних власти БиХ, Републике Српске, Римокатоличке цркве, амбасада СР Југославије, Грчке и Русије у БиХ. Позиву се нису одазвали представници међународне заједнице - Педи Ешдаун и Жак Клајн, као ни представници Исламске заједнице.
ОБНОВА
Прије неколико дана почела је обнова цркве, након скоро пуног вијека, за коју је, према ријечима оца Боре, потребно око два милиона КМ.
Прва оправка цркве, нарочито споља, била је планирана за 1914. годину, али је та намјера пропала због избијања Првог свјетског рата. Тада су Аустријансци са цркве скинули оловни кров и звона, те однијели и олово којим су биле повезане камене плоче на поду и претопили их у муницију. Цркву су прекрили слабим лимом, што је додатно допринијело њеном пропадању.
Оправци цркве приступило се крајем маја 1921. године, када је покривена бакром, а изнутра обојена масном бојом. Урађен је нов под, иконостас пребојен златом и уведено електрично освјетљење. Радови су завршени пред Божић 1922. године.
Тада су купљена три звона у трсту. Највеће је тешко 2 800, средње 1 600, а најмање 750 килограма.
Трошкови оправке цркве коштали су око 2.656.000 динара, а новац је обезбијеђен из прихода Старе цркве, редовних прихода општинских добара, добровољних прилога и зајма добијеног од Народне банке у Београду.
И послије тога овај велељепни храм нагризали су и вријеме, али и људска обијест, посебно у Другом свјетском рату и посљедњем сукобу на овим просторима.
За вријеме посљедњег рата црква није радила, односно није се одвијао богослужбени живот од априла 1992. године, па све до 1996. године. Тада је једино богослужбено мјето у Сарајеву била Стара српска црква.
Када је Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански господин Николај први пут након рата дошао у цркву затекао ју је онечишћену, прозори са витражима су били полупани, а неколико икона оштећено. Иако оскрнављена и оштећена ипак није доживјела судбину своје посестриме из Мостара која је до темеља срушена, а чија је обнова такође у току.
Комплетни радови на реконструкцији и рестаурацији храма, уколико буду обезбијеђена потребна средства, требало би, према ријечима оца Боре, да буду завршени у наредне три године.
Тренутно су у току радови на реконструкцији темеља, а наредне године требало би да почне обнова сводова, стропова, лукова и зидова цркве.
Након тога требало би да почну радови на изградњи подног гријања и реконструкцији електроинсталација, а послије тога конзерваторско-рестаураторски радови везани за осликавање цркве, чишћење, односно скидање патине са иконостаса итд.
На цркви су након посљедњег рата неколико пута обављане адаптације, прије свега обнова фасаде и кровне конструкције, а највећи пројекат било је освјетљење храма, које је званично пуштено у рад у јануару ове године.
ДУХОВНА ОБНОВА
Отац Боро очекује да ће окончањем ових радова храм опет засијати оним сјајем који и заслужује и поново постати најљепши вјерски објекат у БиХ и оправдати предратни назив нова или господска црква.
Он и ђакон Митар Танасић, секретар Митрополије дабробосанске, који уз благослов митрополита Николај, воде бригу о храму, истичу да физича обнова неће имати потпун значај уколико не буде и духовне обнове, а ње нема без вјерника.
Они подсјећају да је из Сарајева током протеклог рата избјегло више од 100 хиљада Срба, а тиме и православних вјерника, а веома мали број њих се вратио – углавном старци.
Према њиховим ријечима, радује чињеница да у посљедње вријеме све више вјерника, посебно младих, долази у цркву, нарочито у вријеме великих празника попут Божића и Васкрса, и то не само оних који су остали да живе у Сарајеву, него и оних из Источног Сарајева, са Пала па и из иностранства.
Ова два млада свештеника најављују да им је намјера, уз Божију помоћ, да Саборној цркви врате надимак „господска“ организовањем разних активности, попут окупљања младих православних интелектуалаца, предавања, изложби, отварањем библиотеке, читаонице итд.
Још када Српској православној цркви буде враћена зграда Богословије, у којој је сада смјештен Економски факултет, која се налази у непосредној близини цркве, отвориће се нове могућности за реализацију ових и других садржаја.
Саборна црква Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву поново ће позивати православне Србе не само са ових простора, него и из цијелог свијета да је посјете и диве се њеној љепоти али и да под њеним окриљем угасе жеђ за православљем.
