Страницу одржава
16.01.2009
РЕПОРТАЖА О СТАРОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ СРПСКОЈ ЦРКВИ СВЕТИХ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА И ГАВРИЛА У САРАЈЕВУ
ДУХОВНИ ИЗВОР И РИЗНИЦА ПРАВОСЛАВЉА
Стара православна црква Светих архангела Михаила и Гаврила у Сарајеву симбол је постојања и опстанка православних Срба на овим просторима и духовни ослонац њихове будућности.
Дијелила је кроз историју заједничку судбину са својим вјерујућим народом - од паљења, пљачкања, турског и угарског зулума, па све до почетка посљедњег рата, када су управо пред њом нападнути српски сватови, али и показивала да су људска недјела, ма каква била и колико дуго трајала, увијек безначајна спрам вјечности дјела Божијих. И зато је ова црква - како рече старјешина овог храма отац Вања Јовановић - светиња. Не само за православне Србе, него и друге народе на овим просторима - хришћане, муслимане, Јевреје и друге.
И данас многобројни сарајевски трговци свих вјера дају прилоге за овај храм, показујући тако и више од поштовања, док у Уставу Бегове џамије још стоји одредница која упућује на обавезу да, кад год је то потребно, овом храму буде пружена свака врста помоћи.
Како народ са ових простора вјерује (било којој религији припадао): припалити свијећу неком светитељу у овој цркви, поклонити се неким од моштију светитеља који се у њој налазе, обратити им се молитвом или завјетом - задња је нада, али и сигурна помоћ у сваком злу.
Није то грађевина која привлачи својом монументалношћу или архитектуром, али сваком човјеку - када уђе у њу, у њену полутаму, чује дубоку тишину, када се уз треперење и пуцкетање свијећа сусретне са лицима светитеља - душа затрепери и облије га благост и спокој и осјети присуство Божије милости.
Црква је свакако најстарији сакрални објекат у Сарајеву и околини и као таква представља најбогатији и најважнији културно-историјски споменик од прворазредног значаја за општу културну баштину. У прилог томе говори и податак да је Комисија за очување националних споменика БиХ градитељску цјелину цркве прогласила националним спомеником БиХ.
НАСТАНАК
Када је изграђена Стара православна српска црква у Сарајеву, на падини Ћурчића-брда на Вароши, у близини Баш-чаршије, са сигурношћу се не може рећи, јер писаних трагова о томе нема, али са великом поузданошћу се може тврдити да је то било прије доласка Турака на ове просторе.
О тачном времену настанка цркве и њеном развоју кроз историју постоји више различитих мишљења. Неки њену изградњу смјештају у 5. или 6. вијек, а неки у раздобље од 12. до 14. вијека, док неки помињу њену обнову у вријеме отоманске управе на овим просторима у 15. и 16. вијеку.
У више докумената из турског доба, од којих се чак 60 налази у архиви у Истамбулу, наводи се да се дозвољава обнова цркве, а пошто је познато да Турци за вријеме своје владавине, поготово на самом њеном почетку, нису дозвољавали градњу нових цркава, логично је претпоставити да је Стара црква изграђена прије њиховог доласка.
Турци су законима забрањивали подизање сасвим нових хришћанских богомоља. Тако се у бројним документима из 1516, 1530, 1539. и 1542. године строго забрањује подизање цркава тамо гдје их за "старог невјерничког времена" није било, а да се оне које су изграђене - морају порушити.
Може се претпоставити да су 103 хришћанске куће, колико их је било у Сарајеву, како се наводи у дефтеру босанског санџака из друге половине јуна 1485. године, имале своју богомољу. Само четири године касније, према дефтеру босанског санџака с краја јула, односно почетка августа 1489. године, спомиње се Ђуро, син попов са Вароши.
За разлику од историјских чињеница, народно предање је и овај храм везало за отпор и пркошење Турцима, наводећи да је цркву саградио Андрија Краљевић, брат најопјеванијег српског јунака Марка Краљевића.
И сада се у околини Сарајева у кућама православних Срба о Божићу, Васкрсу и крсној слави уз гусле могу чути народне пјесме о томе како је Андрија, и то као турски заробљеник, саградио цркву у Сарајеву. У једној пјесми Андрија говори:
"Ја сам скоро саградио цркву
На Вароши више Сарајева
За спомена и онога свијета
По чем ће ме Срби спомињати
Да сам био Турц`ма у рукама
Код велике своје бановине
Није лако начинити цркву
Заробљеном једноме јунаку."
За Стару цркву везана је и прва српска основна школа. Први податак о школи потиче из 1539. или 1540. године. Школа је била при цркви до 1858. године. Уз основну школу је 50-их година 19. вијека основана и виша школа која је касније претворена у "реалку", која је радила до 1883. године, када су је аустријске окупационе власти затвориле.
АРХИТЕКТУРА
У одговору на питање о настанку храма може да помогне и историја архитектуре, односно изглед и начин њене градње. Старохришћанску централну диспозицију са византијским крстом - какву има Стара црква - имају старе православне богомоље чија давнина није утврђена. Таква је црква на Озрену, са карактеристикама романске архитектуре, а сличне су диспозиције у цркви манастира Тврдош код Требиња и храму манастира Тавна.
Поглед на тлоцрт Старе цркве открива једну необичну ствар - да он нема везе са устаљеним основама ни католичких ни православних цркава. Необична основа и облик цркве, одвојен средњи дио храма /наос/ стубовима и двоспратним аркадама, зидана олтарска преграда, камени свијећњаци пред олтаром, два слоја на најстаријим иконама са иконостаса и надгробни камени споменици нађени око цркве, најупечатљивији су свједоци о старости храма.
Стара црква је, као ријетко која на овим просторима, добрим дијелом укопана у земљу. Правоугаоне је основе, без олтарске апсиде. Дуга је 14,5 метара, широка 16,5, а унутрашња висина је осам метара.
Зидови су дебели више од једног метра и грађени су од камена кречњака - седре, довезене из околине врела Миљацке у Горњим Палама. И сводови су направљени од седре /сиге, бигра/. Прекривена је ћерамидом. До 1727. године црква је била од плота и скромних димензија - дужине 7,5, а ширине 6,82 метра.
И зидови око црквеног имања изграђени су од истог материјала, па читав комплекс изгледа као мала тврђава, на што су се често муслимани жалили у вријеме турске владавине.
Уз цркву је тек 1881. године подигнут зидани звоник, јер је у БиХ у вријеме отоманске власти, све до 19. вијека, било забрањено звонити. У то вријеме хришћанима је било забрањено и пјевати, па су и прва пјевачка друштва основана тек у 19. вијеку. Тако је и Српско пјевачко друштво "Слога", као прво домаће пјевачко друштво у Сарајеву, основано 1888. године.
Највећу умјетничку вриједност у Старој цркви свакако има изрезбарени дрвени иконостас из 17. вијека са иконама које је радило више сликара. Ту су иконе зографа Радула или Авесалома Вујичића из 1674, Максима Тујковића из 1734. године и непознатог барокног сликара из 18. вијека.
Иконе које су некад чиниле горњи ред на иконостасу /"Тајна вечера", "Скидање са крста", "Прање ногу" и "Зачеће"/, а које је храму поклонио Сарајлија Јован Милетић из Трста у другој половини 18. вијека, данас се налазе у цркви и њеном музеју.
Према ријечима оца Вање, један од ургентних пројеката који се тичу Старе цркве јесте и санација и конзервација овог иконостаса, којег већ дуже вријеме оштећују црви.
Према његовим ријечима, штете од активности црва у дрвету временом би могле бити велике и погубне. У том смислу, Црквена општина Сарајево обраћала се Комисији за заштиту споменика БиХ, подносећи молбу за хитно рјешавање овог проблема и изналажење неопходних средстава. Проблем је презентован и Кантоналном заводу за заштиту споменика културе.
Стара црква у Сарајеву једна је од ријетких која има и зидани иконостас. С обзиром на то да су власти у вријеме владавине Марије Терезије наредиле да у свим новоизграђеним храмовима морају да буду дрвени иконостаси, зидани иконостас могао је да настане у 12. вијеку под византијским утицајем, у вријеме Емануела Комнена.
У унутрашњем и спољашњем дијелу наоса, изнад стубова и над луковима, налазе се иконе домаћих и страних мајстора од 16. до 18. вијека. Икона велике умјетничке вриједности има и на зидовима храма.
У храму се налази и неколико венецијанских икона, које, као поклони и завјети, несумњиво потичу од дубровачких колониста из турског доба.
Осим икона, велику вриједност имају кандила, дарохранилице и окови икона од разних врста материјала.
СТРАДАЊА
Црква је у прошлости више пута горјела и обнављана. Подаци о пожарима односе се на период турске владавине, али нема информација шта је било њихов узрок. У 17. вијеку црква је три пута страдала од пожара - око 1616, 1644. и 1656. године, а у 18. вијеку два пута - 1724. и 1788. године. Послије првог пожара обновљена је 1730. године, када је добила и садашњи изглед, а у другом пожару је страдао кров који је 1793. године обновљен. Црква је потпуно реновирана 1881. године.
Можда се многобројни пожари могу објаснити чињеницом да су трошкови за добијање дозволе од турских власти за поправку често били већи него саме оправке.
Храм се у својој историји, осим са пожарима, суочавао и са другим недаћама, попут пљачке крајем 17. вијека приликом упада Евгенија Савојског у БиХ и Сарајево.
Приликом једне од многобројних оправки храма, највјероватније 1658. године, искориштена је прилика и храм је дрвеним подом подијељен на доњи дио и горње одјељење - женски дио цркве. У обнови цркве 1730. године пробијена су врата у женском дијелу цркве, како би женски свијет могао да побјегне од турског зулума, пошто су Турци често у вријеме богослужења упадали, отимали и одводили српске жене и напаствовали их.
О размјерама тадашњег турског зулума говоре бројни подаци. Хришћани су се морали скромније одијевати, и то у тамније боје, па ту можда треба тражити и објашњење зашто српске старице до краја живота носе црнину. Хришћанске жене морале су бити покривене, било је забрањено пјевање у кућама, крсне славе су слављене само увече, када падне мрак, да Турци не виде. Тај се обичај задржао и до данашњих дана у околини Сарајева. Хришћани су морали држати прекрштене руке пред Турцима - "да се зна да су старији" итд.
Врхунац је било вјешање хришћана на црквена врата, па су свештеници и народ - да би ушли у цркву на литургију - морали да се провлаче испод објешених. Да ово није само народно предање, неутемељено на чињеницама, потврђује ферман турског султана Селима Трећег из 1805. године да се смртне казне не смију извршавати на вратима цркве нити лешеви доносити пред цркву.
СВЕТИЊЕ
Оно што Стару цркву у Сарајеву додатно и посебно издваја међу српским православним храмовима, не само у БиХ него у православљу уопште, јесу посвећени дијелови тијела светитеља који се у њој налазе - светитељске мошти, које су својом чудотворном љековитошћу помогле и помажу многим болесним и несрећним, те морално посрнулим и духовно дезоријентисаним и неснађеним у данашњем материјализмом дубоко нагриженом свијету.
У овом храму почива часна и света десна рука првомученице и апостолима равне свете Текле, мошти светог Јакова Персијанца, светог мученика Трифуна, свете Макрине, сестре светог Василија Великог и исцјелитеља и чудотворца светог Пантелејмона
Мошти свете Текле, њена десна рука, донесена је у Србију из Антиохије у вријеме првог српског архиепископа Светог Саве 1233. године, а 1730. године ју је тадашњи патријарх српски Арсеније Четврти Јовановић поклонио Старој цркви у Сарајеву.
Света Текла је у току ова два и по вијека - од када се њене мошти чувају у Старој цркви у Сарајеву - добила заслужени култ поштовања и слављења, посебно међу женама.
Обичај је да на празник свете Текле, који се прославља 7. октобра, након одслужене Свете архијерејске литургије, свештеник вади свете мошти из кивота /дрвеног сандука/ и њима освећује воду, коју онда дијели окупљеном свијету који је пије или носи укућанима да је пију за добро здравље и напредак.
Занимљив је и поучан догађај везан за свету и часну десницу свете Текле који се збио у вријеме Другог свјетског рата. Пошто ову светитељку не славе само православни него и други хришћани, а њене мошти, као и рука светог Јована Крститеља, која се налази на Цетињу, имају велику вриједност и значај за њих, усташе су покушале да је однесу из цркве. Када је група Хрвата усташа, који су упали у храм, пошла да изађе са светим моштима Теклиним из цркве, на излазним вратима је онај који је носио свету Теклину десницу пао и на мјесту остао мртав. Видјевши шта се десило, усташе су брже-боље светињу вратиле у храм.
Мошти свете Текле носио је митрополит сарајевски Сава Косановић 1873. године у Русију, гдје је за њену руку израђена бисерна рукавица.
Мошти ове светитељке чувају се данас са осталим моштима у дрвеном изрезбареном кивоту, који има облик цркве са урезаним иконама са стране које показују чуда свете Текле. Кивот је рад Бранка Шотре из 1939. године.
Прве мошти поклоњене Старој цркви биле су мошти светог Јакова Персијанца, које је 1671. године даровао митрополит Христофор. Чланак светог Трифуна даровали су цркви 1682. године хаџи-Гаврило и хаџи-Софроније. Дио вилице са четири зуба свете Макрине, сестре светог Василија Великог, цркви је 1690. године поклонио неки Дмитар.
Све ове мошти чуване су од 1683. године у једном кивоту окованим сребром, који је цркви поклонио Гавро Тадић. Кивот је са моштима однесен приликом пљачке 1697. године, заједно са светим јеванђељем, али су их у децембру исте године откупили Срби из Ђура, а од њих откупиле Сарајлије 1725. године и вратиле цркви.
У једној кутији од сребра, израђеној у облику књиге, сачувани су дијелови моштију Светог Пантелејмона - двије кости од шаке.
На једном од зидова цркве 1675. или 1676. године неки хаџи-Иван је поставио 12 икона на мјесто оних које су изгорјеле у пожару 1656. године. Тај чин и давнашњи обичај да се о Васкрсу цјеливају свете слике на том зиду упућује на претпоставку да је на том мјесту раније била нека светиња или можда нечији гроб.
МОШТИ МЛАДЕНЦА
Кад је ријеч о моштима у Старој цркви, велику пажњу, нарочито међу женским свијетом, имају мошти младенца /мушког дјетета/, које се налазе у дрвеном сандуку на спрату на јужној страни или у женском дијелу цркве. Култ поштивања ових моштију веома је развијен међу свим вјероисповијестима у Сарајеву, а највише међу женском чељади, јер се сматра да помажу болесној дјеци и онима који не могу имати дјеце.
Нема никаквог писаног трага о поријеклу ових моштију. Постоји народно предање које казује да су то мошти младенца који се невино и безгрешно посветило након што га је усмртила маћеха. Према том предању, зла маћеха је дијете бацила низ степенице, а потом беживотно тијело однијела на сметљиште, гдје су га видјели сарајевски трговци Срби и одлучили да га однесу у најстарији и најзначајнији вјерски објекат у граду.
Ковчег у којем су сада смјештене мошти младенца цркви је 1915. године поклонио Сарајлија Миладин Пирушић.
Многи који немају дјеце долазе до ових моштију, моле се, доносе прилоге, дијелове одјеће, обилазе око ковчега са моштима или се провлаче испод њега, надајући се да ће им жеља бити испуњена. И није мали број оних којима су молбе услишене.
Мада је обичај међу православним да нерадо говоре о чудима везаним за православне светиње - јер су то дјела Божија, израз Његове воље, љубави и милости, те награда за јаку вјеру, зарад свих који не губе вјеру у помоћ Господњу - навешћемо два примјера његове милости.
Први се десио непосредно пред почетак посљедњег рата на овим просторима. Муслиманка и православац, за којег се не би могло рећи да је пуним срцем љубио Цркву, дуго година су живјели у браку, али никако нису могли да имају дјеце.
Након што су покушали све како би у свом дому зачули плач властитог дјетета, нажалост без успјеха, чули су за светињу у Старој цркви, дошли и искрено се помолили. Господ је услишио њихове молитве.
Други случај је из недавне прошлости, од прије неколико година. Међу многобројнима који посјећују овај храм нашли су се и припадници америчке војске из састава СФОР-а, а међу њима и једна жена.
Након разговора знатижељника са свештеником, жена се дуже задржала код моштију младенца. Након двије године поново је дошла и са родитељском радошћу свештенику саопштила да је након посјете цркви и саркофагу са дјечијим моштима, иако дужи низ година није могла имати дјеце, остала трудна и родила.
ЗНАЧАЈ
И тако Стара црква у Сарајеву већ вијековима представља најјачи духовни извор и ризницу за српски православни народ овог краја и чини значајан духовни центар српске цркве на овим просторима.
Тако је било прије, од давних времена. Тако је данас. Тако ће бити и убудуће.
У складу са вишевјековном праксом да религиозно, духовно, просвјетно, културно и национално окупља српски православни народ, поспјешује његова општа духовна стремљења, њена улога данас, након посљедњег сукоба на овим просторима, када је Сарајево напустило око 150 хиљада Срба, постаје још значајнија.
Отац Вања наглашава да Стара црква у Сарајеву ту своју улогу никада није прекидала, па ни у посљедњем сукобу на овим просторима, када је била једино мјесто у Сарајеву гдје су обављана богослужења.
Изражавајући радост што у цркву поново долази све више вјерника и што је она све пунија у вријеме богослужењима, отац Вања истиче да су Стара црква и вјерујући православни народ преживјели и пребродили још једну у низу недаћа које су их задесиле у њиховој историји и показали да је Божија воља о њиховом битисању на овим просторима вјечна и неуништива.
