Страницу одржава
19.01.2009
МИТРОПОЛИТ НИКОЛАЈ ПРИСУСТВОВАО ЗАЈЕДНИЧКОЈ МОЛИТВИ У КАТОЛИЧКОЈ КАТЕДРАЛИ СРЦА ИСУСОВОГ У САРАЈЕВУ
Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански господин Николај присуствовао је у недјељу, 18. јануара, у католичкој катедрали Срца Исусовог у Сарајеву на заједничкој молитви поводом Недјеље молитве за јединство хришћана на којој је одржао пригодну бесједу вјерницима православне и католичке вјероисповјести.
Бесједу митрополита Николаја преносимо у цијелости.
„Драга браћо и сестре,
По благослову Његове узоритости кардинала Винка Пуљића, данас стојим пред вама у овом светом храму. Проговорићу коју ријеч о светом Апостолу Павлу, чији јубилеј – 2000-годишњицу рођења овог великог Апостола хришћанских народа – ове године обиљежавамо.
Апостол Павле је свјетило вјере, учитељ васељене, земаљски анђео и небески човјек. Ненадмашни благовјесник Јеванђеља Христовог, које је учио од самог Господа у Арабијској пустињи. Он је проповједник покајања, херувимски молитвеник, свежалостиви милосрдник, христочежњиви подвижник, богомудри философ, стуб и тврђава вјере хришћанске Цркве.
Рођен је у Тарсу Киликијском од јеврејских родитеља. Као малољетник и ревнитељ закона Мојсијевог, присутник је каменовања светог Архиђакона Стефана. Преображеник је пред Дамаском у тринаестог великог Апостола и проповједника Христовог Јеванђеља. Трогодишњи сужањ у Риму, проповједник у истом граду тамошњим народима, повратник из Рима у Малу Азију; богати писац 14 новозавјетних посланица (двије Коринћанима изгубљене су) и других списа.
Утврђен у хришћанској вјери, Савле (а касније прозван Павле на Кипру), примио је Јеванђеље од Господа Христа, који га је одредио проповједником Јеванђеља међу многобошцима. Правило му је било да не зида на туђим закопинама (2 Кор. 10,16), тј. да не проповиједа ондје гдје је неко већ проповиједао Ријеч Божију. Он се истакао дјелима љубави у старању на спасењу душа људских, преуређењу црквеног живота, ширењу Христовог Јеванђеља, не напуштајући своје апостолске обавезе живота, непрестано пишући и примајући вјерне, жељне Христове новозавјетне Ријечи.
Све је то изазвало бунт против њега код јерусалимских Јевреја, па је као римски држављанин тражио да му се суди у Риму, а не у Јерусалиму, што је и прихваћено од стране Римских власти.
У дјелима Апостолским износи се рад двојице великих Апостола: Петра и Павла. Како су се Апостол Павле и Апостол Петар по други пут нашли у Риму гдје су мученички пострадали, података нема. Павлу као римском грађанину мачем је отсјечена глава. Недавно је у храму светог Апостола Павла у Риму откривен његов саркофаг са његовим светим тијелом у крипти испод олтара. Тако је свети Апостол Павле увијек био и данас је заједно са нама, нарочито кад читамо његове посланице на светим богослужењима и појединачно у нашим домовима.
Он је проповједник Христовог Јеванђеља не само у Риму већ и у другим крајевима, па и код нас на Балкану и Македонији, Малој Азији и другдје. Шта је човјек и каквог је племенитог рода наша природа, и за какве је добродјетељи способно ово биће, показао је боље од свих људи свети Апостол Павле. Откако је постао Апостол, па све до сада, он громким гласом правда се пред свима који га окривљују. Због устројства оваквог људског бића, подстиче на врлину, затвара уста бестидним хулитељима и показује, да између Анђела и људи не постоји велико растојање. Апостол Павле није добио другачију природу, нити је имао другачију душу. Он није живио у неком другом свијету, него је одгајан на истој земљи и под истим законима и обичајима, али је превазишао све остале људе. Павле не да за право онима који говоре: “Врлина је тешка а порок лак?“ Он каже: „Наша мала пролазна невоља, припрема нам преизобилно и неизмјерно богатство славе.“ (2 Кор. 4, 17)
Није само ово код Апостола Павла достојно дивљења, што од многе ревности није ни осјећао напоре које је узимао на себе ради врлине, него што је и врлини био одан ради награде. Он је сваким даном напредовао без награде, не жалећи се на умор тијела, ни на мноштво послова, ни на силовитост природе, ни на шта друго. Био је више оптерећен многим бригама него све војсковође и цареви на земљи, али је он ипак стално напредовао, и са увећаном опасношћу, стицао је нову реалност. Филипљанима говори: „Што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном.“ (Фил. 3,13)
Када га салете опасности, увреде и свакодневне погрде, он и тада ликује пишући Коринћанима: “Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у тјескобама за Христа, јер када сам слаб онда сам силан.“ (2 Кор. 12,13) Све је то називао оружјем правде, показујући да је из тога извлачио највећу корист и непријатељи га ни с које стране нису могли ухватити. За све што чини и шта га све сналази захваљује Богу говорећи: “Хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања свога на сваком мјесту.“ (2 Кор. 2,14)
За погрдама и увредама више је јурио него за почастима, за смрћу више него за животом, за сиромаштвом више него за богаством, за напором више него за одмором, и не само више, него далеко више ради проповиједања Јеванђеља. Он је пребринуо поредак ствари, а ми смо га преобрнули. Ко је доказ за ово, ко је доказ тога? Павле, који је, будући човјек, више искао оно што је првобитно него ли потоње. За њега је било страшно и опасно само увриједити Бога, и ништа друго. Говорио је Свети Златоуст: „Немој ми говорити о градовима, народима, царевима, војскама, оружју, богатству, сили, власти, јер све то он (Павле) није сматрао ни за паучину, него замисли оно што је на небесима и тада ћеш сагледати јачину љубави његове према Христу. Опијен овом љубављу, он се није дивио достојанству ни анђела, ни арханђела, нити ичега сличног, јер је у себи имао нешто веће од свега тога: љубав Христову, и са њом је сматрао себе блаженијим од свих, а без ње није желио да буде ни са господствима и слављенима.“ Говорио је: „Не живим више ја, него живи у мени Христос.“ (Гал. 2,20)
Владаре који су дисали гњевом, смрћу, казнама и безбројним мукама, гледао је као на дјечије играчке. Дичио се оковима тако како се Нерон није дичио својом круном на глави. У тамници је живио као на самом небу. Волио је нападе више од награда и назива их благодаћу. За њега је била награда ослободити се тијела, а подвиг остати у тијелу. Он је ипак изабрао ово друго и вели да је ово за њега неопходинје. Неко ће рећи да је то њему пријатно ради Христа и оних које му је Христос повјерио да их приводи Њему. И ја то велим, да је њему велику пријатност причињавало оно што нама чини тугу.
Зашто ја говорим о невољама и о опасностима? Он је непрестано туговао, па је говорио: „Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава,а ја да не горим? Ако се треба хвалити, немоћима ћу се својим хвалити.“ (2 Кор. 11,29-30) Тако је Павле проливајући сузе дан и ноћ, налазио утјеху у њима, јер нико није толико јадиковао због својих недјела колико је он због туђих. Шта мислите, када је видио своје сународнике Јевреје да гријеше, молио се Богу да буде лишен небеске славе, да би се они спасли? Може се засигурно закључити да је њихово неспасавање за њега било далеко теже. Говорио је Римљанима: „Да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка. Јер бих желио да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу. Јер су Израиљци, чије је усиновљење и слава... чији су оци и од којих је и Христос по тијелу.“ (Рим. 9,2-5).
„Када би дијамант постао злато и злато дијамант, онда би добили нешто што би личило на Павла“, вели свети Златоуст. Чему овакво поређење? Када би цио свијет ставили на једну страну, а Павла на другу, видјели би да је Павлова душа била важнија од њих. Јер када је говорио о онима који су се потуцали по пећинама, у козјим кожама и рупама земаљским, те их није био достојан свијет вели Апостол: „Други искусише поруге шибања, па још и окове и тамницу. Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама, у оскудици и у невољама и у патњама. Они којих свијет не бјеше достојан, потуцаше се по пустињема и горама и по пештерама и по јамама земаљским.“ (Јевр. 11,36-38) Каквом можемо назвати такву Павлову душу? Златном или дијамантском? Она је била тврђа од сваког дијаманта и скупоцјенија од злата.
Ако свијет не вриједи колико он, ко онда вриједи? Можда небо? Не, и оно је мало, јер када је он сам небу и ономе што је на небу претпоставио љубав Господњу, онда ће утолико више Господ, који је толико бољи од Павла колико доброта од порочности, претпоставити Павла мноштву небеса. Господ нас љуби не онако како ми Њега љубимо, већ толико више да се то никаквим ријечима исказати не може. Погледајте само чега је Он (Христос) удостојио Павла, још прије будућег васкрсења. Узнио га је у рај, уздигао је Павла на треће небо. Открио му је такве тајне које није слободно говорити онима који имају људску природу. Ово је сасвим разумљиво, јер је Павле још ходио по земљи, а радио тако да је живио са анђелима. Иако спутан оквиром тијела, он је показивао анђелски живот и чистоту. Везан тјелесним животом, он је показивао и трудио се да не буде нижи од виших Сила.
Мада су и Анђелима често пута били повјеравани разни народи (Откр. 2,1,8,12,18 и 3;17 и 14), ниједан од њих није уредио народ као што је то Павле учинио у цијелој васељени. Арханђелу Михаилу био је повјерен народ Јудејски (Ис.Нав.5;13-15; Јуд.1,9), а Павлу земља и море, насељени и ненасељени крајеви. Говорим ово не да вријеђам Анђеле. Далеко од тога, него да покажем да човјек, будући човјек, може бити заједно са њима и стајати са њима. Зашто то није било повјерено Анђелима? Није зато да човјек не би имао изговора за свој нехат. Међутим, десило се нешто још чудесније. Зар није чудесно и необично да ријеч, изговорена земаљским језиком одгони смрт, болест, отпушта гријех, исправља повријеђену природу и прерађује земљу у небо? Ради тога хвалимо ревност Павлову што је примио такву благодат, што је тако припремио себе. И вас, молим не само да се дивите дјелима Павловим, него да и подржавате овај Павлов подвиг врлине, јер ћемо тако постати заједничарима са њим. Ако се ми чудимо чујући, учинивши то исто, добићемо и ми исте награде. Чуј шта сам Павле каже: „Добар рат ратовах, трку сврших, вјеру одржах, сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују Његовом доласку.“ (2 Тим 4,7-8) Видите како он све позива да заједничаре у проповиједању и животу по Јеванђељу Његовом. Видимо ли да све позива, па се постарајмо сви да будемо достојни обећаних добара; не гледајмо само на величину и превасходност његових дјела, него и на силу његове вриједности којом је он стекао такву благодат, и на сродност природе, по којој је и он имао исто што и ми, па ћемо се и ми удостојити да добијемо непролазни вијенац славе.
Павлова апостолска мисија имала је велики успјех. Он је постао славан по ревности, учености и врлинама. Узрастајући у Христу све је више показивао да се Ријеч Божија не шири мачем, него љубављу и просвећењем. По дјелима Светог Апостола Павла написана је цијела огромна библиотека. Он је отворио пут христијанизацији свих народа свијета. Он је и Балканске народе увео у охристовљење, почевши у Далмацији, послије повратка из првог римског сужањства, искрцавши се код данашње Пакленице испод Велебита; па затим код потоњег манастира Крке у кањону античке ријеке Тициуса (данашње Крке), па даље приморским путем преко данашње Херцеговине, Македоније према граду Ефесу у Малој Азији.
Да завршим ово моје излагање, једном врстом молитвеног обраћања великом тринаестом Апостолу: Вођо и руководиоче наш, који нас немоћне и слабе проводиш кроз овај свијет и овај живот, уведи нас у Царство Небеско, да бисмо и овде и тамо свим срцем, свом мишљу и свом снагом вјечно служили чудесном и чудотворном Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу.
Ето, драга браћо и сестре, из моје сиромашне духовне торбе извадих и вама пренесох ово о великом Апостолу Павлу чији јубилеј, 2000-годишњицу рођења, ове године обиљежавамо.
Желим вам све најбоље у Господу Исусу Христу и светом Апостолу Павлу.“
Заједничку молитву свих хришћана предводио је помоћни бискуп врхбосански Перо Судар.
Недјеља молитве за јединство хришћана трајаће до недјеље, 25. јануара, када ће бити одржана заједничка молитва у Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву на којој ће пригодну бесједу одржати надбискуп врхбосански кардинал Винко Пуљић.
Дан раније, у суботу, 24. јануара, у катедрали ће бити одржан екуменски концерт на којем ће наступити Српско пјевачко друштво „Слога“, Катедрални мјешовити хор „Јосип Штадлер“ из Сарајева и хорови других хришћанских цркава.
