Страницу одржава
САВА КОСАНОВИЋ (1839-1903)
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ
Пошто окупационим властима није пошло за руком да Српску Православну Цркву у Босни и Херцеговини потчине под јурисдикцију Карловачке патријаршије, Двор је са Цариградском патријаршијом 12/28. марта 1880. године склопио конкордат. Према конкордату владар је именовао митрополите на упражњене столице у Сарајеву, Мостару и Тузли, а могао је и да их отпусти по претходној дозволи Цариградске патријаршије. После именовања епископа од Двора вршен је избор у Синоду Цариградске патријаршије, а потом хиротонија по канонима Православне Цркве. На крају је вршено устоличење у присуству изасланика Двора. Хиротонисани епископи су били дужни да на богослужењима помињу име Цариградског патријарха. У конкордату није била одредба да будући епископи морају бити рођени у Босни и Херцеговини. Двор се обавезао да исплаћује годишње 58.000 гроша Цариградској патријаршији као и плате епископима у Босни и Херцеговини. Користећи се одлукама конкордата, Аустро-Угарска је почела да замењује грчке епископе Србима. Пензионисан је митрополит Дабробосански Антим. После пензионисања живео је у Бечу, где је и умро.
Уместо пензионисаног митрополита Антима изабран је архимандрит Сава Косановић. Био је први Србин на трону Сарајевских митрополита после укидања Пећке патријаршије 1766. године. Цариградски патријарх Јоаким III са Светим синодом изабрао је Косановића за Дабробосанског митрополита 13. новембра 1880. године. Избор је указом потврдио аустријски цар Франц Јосиф I 8/20. децембра 1880. године. После вести које су се појавиле у неким листовима да је Косановић изабран за митрополита, то је телеграмом Сарајевској српској православној општини потврдио патријарх Јоаким III. У телеграму се каже да је „Свети Синод изабрао њезина архимандрита за дабробосанског митрополита, надајући се да ће општина тијем избором без сумње бити задовољна, те јој уједно честита ту срећу”.
Будући свестан велике одговорности ако се прихвати митрополитског достојанства, Косановић је тражио мишљење митрополита Српског Михаила, Сарајевске српске православне општине, Никодима Милаша, професора Задарске богословије, и народа. Добивши од свих потврдан одговор прихватио је овај узвишен положај. Међутим, сада су отворена питања када ће бити хиротонија, ко ће га хиротонисати и где. Власти су вршиле притисак на Косановића да га хиротонишу епископи Карловачке патријаршије, што је он одбио. Патријарх Јоаким III је желео да се хиротонија обави у Цариграду, али су против тога биле окупационе власти. На крају је договорено да се хиротонија изврши у Сарајеву и да у њој учествују: Рашко-Призренски митрополит Мелентије, као изасланик Цариградског патријарха, Захумско-Херцеговачки митрополит Игњатије, Бококоторски епископ Герасим Петрановић и пензионисани Дабробосански митрополит Антим. Пошто је Косановић положио заклетву пред царем у Бечу 21. марта 1881. године, заказана је хиротонија за 29. март (10. април) исте године. Датум хиротоније мењан је више пута. До овог датума у Сарајево су стигли сви епископи одређени да учествују у хиротонији. Приређен им је величанствен дочек, посебно митрополиту Рашко-Призренском Мелентију, као патријарховом изасланику.
Хиротонија је извршена у заказани дан у Саборној цркви у Сарајеву. Поред поменутих епископа били су као гости или су пак саслуживали следећи свештеници: прота Гаврило Русовић и јеромонах Макарије из Котора, протосинђел Венијамин Николиновић, представник Јерусалимске патријаршије у Босни, игуман Гедеон из манастира Милешеве, прота Вукола Госпић из Пљеваља, прота Серафим Марковић из Маглаја, прота Атанасије из Чајнича, поп Ристо Михајловић из Новог Пазара и прота Стефан Баковић из Сарајева. Приликом хиротоније митрополит Мелентије је Косановићу ставио на главу своју митру. Предајући му епископски жезал рекао је: „Прими овај пастирски жезал који нека буде, онима који су покорни закону, наслон, а непокорнима жезал наказанија.” На крају Литургије у цркву је дошао царски комесар барон Херман Дален, који је требало да изврши устоличење новохиротонисаног митрополита. Пошто је заузео своје место у цркви, др Милутин Кукуљевић, чиновник Земаљске владе у Сарајеву, прочитао је прво указ о именовању барона Далена за царског комесара а затим и царску диплому о именовању Саве Косановића за Дабробосанског митрополита. Потом је барон Дален упутио честитке митрополиту Косановићу. Захваливши се цару и патријарху митрополит Косановић је изговорио прву архијерејску беседу. У беседи је изразио страх да ли ће моћи одговорити обавезама које је преузео овим високим положајем. Уздајући се у помоћ Божју, у помоћ свештенства и у разумевање власти, он се нада да ће лакше одговорити преузетим обавезама. Обећао је да ће догмате Свете саборне и апостолске Источне цркве, правила апостолска, установе васељенских и помесних сабора, и древна предања чувати свето и ненарушиво, те да у случају нужде неће жалити ни последњу кап крви за одбрану православне светиње. На крају је поздравио свој народ од кога очекује такође велику помоћ.
Избору архимандрита Косановића за архиепископа Сарајевског и митрополита Дабробосанског и егзарха целе Далмације обрадовали су се и сарајевски муслимани који су га познавали. Штампа је забележила да је ту радост, у поздравном говору на свечаном банкету после хиротоније, 10. априла 1881. године, у име муслимана изразио Мехмед-бег Капетановић. Он је у свом поздраву истакао да избор Косановића за митрополита има не само црквени значај већ је то важно за целу Босну и Херцеговину, јер је на тако високо место изабран „син наше земље, а то је дика и понос свију нас без разлике”. Поздрав је дирнуо све присутне, посебно митрополита Косановића, који је топло отпоздравио свој браћи муслиманима.
За време свога кратког управљања Сарајевском митрополијом митрополит Сава Косановић је радио пожртвовано на обнављању и подизању цркава и манастира. Наводимо неке новоподигнуте цркве и обновљене манастире које је осветио митрополит Косановић: цркву Св. Илије на Сокоцу 1. августа 1881; купљену кућу и претворену у цркву у Бусовачи 15. августа 1882; обновљени манастир Моштаницу 15. августа 1883; обновљени манастир Рмањ на Преображење 19. августа 1883. године.
Знајући да се народ насртљивој унији може успешно одупрети једино ако свака парохија има свога свештеника, свесрдно је радио на занављању свештеничког кадра. Према рукописном каталогу свештеника Дабробосанске митрополије, који се чува у Архиви митрополије, рукоположио је око 33 свештеника.
Године 1882. дошло је до смењивања дотадашњих представника аустроугарске власти у Босни и Херцеговини. Уместо министра финансија Јосипа Славија постављен је Бењамин Калај; поглавара Земаљске владе и војног заповедника генерала Хермана Далена заменио је коњички генерал барон Јован Апел; за цивилног „доглавника” постављен је угарски Србин Феодор Николић. Сви су они веома помпезно дошли у Сарајево. Већ приликом првог пријема српске делегације на челу са митрополитом Косановићем код Бењамина Калаја видело се да ће имати посла са веома опасним човеком. Митрополит га је поздравио једном дужом беседом у којој је указао на неке злоупотребе државних чиновника према православном српском народу. Отпоздрављајући српској делегацији лукави Калај је рекао да у Босни познаје само једну народност – босанску. Та народност исповеда разне вере, па ће се он потрудити да све вере потпомогне.
Септембра 1882. године, митрополит Косановић је у саставу депутације путовао у Трст да поздрави цара Фрању Јосифа I и царицу Јелисавету приликом њихове посете великој земаљској изложби. На повратку посетио је Бања Луку са околином. Задржавши се неколико дана служио је архијерејске Литургије, поучавао народ и рукоположио неколико кандидата у свештенички чин.
Заузимањем митрополита Саве основана је 1882. године Конзисторија (духовни суд) и отворена Богословија у Сарајеву. Он је још 1879. године покренуо питање отварања богословског училишта у Сарајеву, јер без уређене богословске школе није се могао занављати свештенички кадар. Исте године израдио је „Кратак нацрт” којим је предвидео трајање школовања, наставни план и програм, наставни кадар, издржавање ученика итд. Власт је одуговлачила са давањем дозволе да се школа отвори, па је Косановић, када је постао митрополит, наставио још снажније да се бори за отварање богословије. Његова упорност се исплатила. Цар је 19. октобра 1882. године дозволио „да се за васпитање источно-православног свештенства за епархију сарајевску, зворничку и мостарску богословија устроји”.
Пошто су извршене припреме Богословија је свечано отворена 30. октобра 1882. године у приватној кући Стјепа Сршкића у Ђемалуша улици у Сарајеву. После примања Завода од барона Апела одушевљени митрополит је рекао: „Непрестано сам и нестрпљиво очекивао да се што прије подигне богословија без које се не да ни замислити изображење свештенства.” Изразивши наду да ће влада сарађивати с њим у одржавању школе и избору наставника, обећао је да ће са своје стране учинити све „да овај завод буде духовна матица, која ће одгајати Богу и православном олтару побожне служитеље, народу проповједнике слова Божјега, а домовини носиоце морала, мира, љубави и братске слоге”. На крају је митрополит предао архимандриту Ђорђу Николајевићу Завод на управу. У говору Николајевић је позвао ученике да за највећег добротвора сматрају митрополита Саву: „Обљубљеног архипастира и митрополита Саву, јер овога озбиљним настојањем... ово сјемениште за вас сироте основано је, у ком ће те се издржавати и временом срећни људи постати”.
Први ректор Сарајевске богословије био је архимандрит Ђорђе Николајевић, који је предавао црквенословенски језик. Поред ректора била су четири наставника: Ђорђе Магарашевић, члан Конзисторије, предавао је библијску историју; Стево Прокопић, члан Конзисторије, предавао је катихизис, математику и водио економију у Заводу; Иван Поповић, уредник Сарајевског листа, предавао је српски језик; Симо Чајкановић, учитељ, предавао је географију и природопис; Петар Ђенић, протођакон, предавао је црквено појање са правилом. Први ученици Богословије били су: Никола Адамовић из Травника, Ђорђе Бјелановић из Сарајева, Станко Врањешевић из Босанске Крупе, Марко Гргуревић из Ратишеваца, Душан Даниловић из Требиња, Тодор Ђокић из Брчког, Стево Ковачевић из Бихаћа, Атанасије Павловић из Обудовца и Владимир Пејовић из Бијелог Поља.
После две године рада у Сарајеву Богословија је 1884. године пресељена у Рељево (13 км удаљено од Сарајева). Разлог пресељења је био тај што митрополит није могао да придобије Црквено-школску општину да се зграда богословије зида у Сарајеву. Митрополит је у Рељеву уступио своје земљиште на коме су о државном трошку изграђене потребне зграде за школу. Пресељење ученика је извршено од 3. до 15. маја 1884. године. На дан отварања школе освећен је камен-темељац за школску капелу, коју ће саградити личним средствима барон Феодор Николић, тајни саветник владе.
На свечаном отварању Богословије поред митрополита Саве били су присутни: барон Апел, барон Николић, ктитор ђачке капеле, наставници, ђаци, свештенство, представници војних и грађанских власти и мноштво верног народа.
Нема много сачуваних података о раду митрополита Косановића у 1883. години. Штампа је забележила да је те године у мају боравио у Бечу и да је посетио цара Јосифа I. Друге појединости о овој посети нису саопштене. Исте године су скупљани прилози за пренос земних остатака песника Бранка Радичевића из Беча на Стражилово. Међу приложницима је и име митрополита Косановића. Како је објављено, он је приложио једну форинту, због чега је имао непријатности од власти. Те године је посетио: Жепчу, Травник, Бугојно, Ливно, Бихаћ, Приједор, Бања Луку, ман. Моштаницу и Градишку.
Следеће 1884. године посетио је Вишеград и манастир Добрун. На празник Св. цара Константина и царице Јелене митрополит је са бароном Николићем и бароницом Јованком посетио манастир Добрун. Тога дана пред рушевинама манастира било је више од 2.000 православних верника. Покренута је акција за обнављање манастира, који су Турци запалили још 1875. године. У беседи коју је том приликом одржао митрополит Косановић изнео је укратко историјат манастира и указао да је дошло време да се манастир обнови. Поред незаобилазне похвале владарске политике позвао је српски народ да чува своју веру и нацију, да чува мир и поредак и да поштује и уважава туђе светиње и нацију. Барон Николић је за ову прилику довео и архитекту са нацртом храма и дао је за неког свог рођака прилог од 300 форинти. Исте године априла месеца, у Сарајевском листу саопштена је вест да је митрополит Косановић на Велики Четвртак у Новој сарајевској цркви извршио обред прања ногу дванаесторици свештеника. Црква је била пуна народа, а свечани призор је неке од тих свештеника дирнуо до суза.
Рад митрополита Косановића је био под сталном присмотром власти, која је пратила сваки његов корак и бележила сваку његову реч. „На његове жалбе против неправди и неправилности, које је износио и достављао, влада се није много обазирала, препуштајући својим органима да и даље раде према утврђеном плану.”
Време у коме је делао митрополит Косановић, било је за Србе изузетно тешко. Најтеже је било насилно унијаћење. Владин саветник гроф Мјерошевски нудио је чак и митрополиту да пређе на унију. Од власти су му упућиване отворене претње. Забрањиване су српске школе и употреба ћирилице, настојало се да се богослужбене књиге донете из Русије замене оним штампаним у Монархији. Пошто окупационе власти нису хтеле да заштите српски народ од прозелитских насртаја сарајевског надбискупа Штадлера и мостарског бискупа Буцоњића, митрополит Косановић је дошао у сукоб са властима. Сукоб је нарочито заоштрен од 26. априла 1883. године, када је митрополит Косановић упутио Окружницу свештеницима Дабробосанске митрополије, којом од њих захтева да буду одлучни бранитељи своје угрожене православне вере. По објављивању Окружнице у неким српским и хрватским римокатоличким листовима, „Отвореним писмом” митрополиту Косановићу оштро су реаговали надбискуп Штадлер и бискуп Буцоњић. Министар Бењамин Калај забранио је да се објави одговор митрополита Косановића на „Отворено писмо”. Одговор је уништен, али неки примерци су сачувани и објављени.
Римокатоличка пропаганда, потпомогнута окупационим властима, није бирала средства у борби против митрополита Косановића. Последица тог сукоба била је његова оставка. Прве вести у штампи о оставци митрополита Косановића појавиле су се маја 1884. године. Ако имамо у виду написе који су се тада појављивали против митрополита Косановића, онда је јасно да је на овај начин вршен притисак на њега да се повуче. Од најаве његове оставке па до стварног подношења оставке прошло је годину дана. Оставку Цариградском патријарху Јоакиму IV поднео је 14. јуна 1885. године. У оставци је молио патријарха да му се дозволи да остатак свога живота проведе у Сарајеву, као приватно лице које се неће ни у шта мешати. Накнадно је о оставци обавестио владу и народ. Народ је био изненађен овом вешћу. Око 170 угледних грађана саставило је телеграм у коме моли Цариградског патријарха да оставку не уважи. Међутим, власти нису дозволиле да се телеграм пошаље. Знајући зашто је митрополит Сава поднео оставку, патријарх је није прихватио. Пошто је ова вест стигла до митрополита Саве, он је телеграмом обавестио патријарха да ће по његовој жељи још неко време остати на трону Дабробосанских митрополита.
САВА КОСАНОВИЋ (1839-1903)
ЖИВОТ ДО ИЗБОРА ЗА МИТРОПОЛИТА
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ