Loading...

 

  

  Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава



10.08.2017.

ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА СВЕШТЕНИЧКЕ СЛУЖБЕ
ПРОТОЈЕРЕЈА СТАВРОФОРА МОМИРА ВАСИЉЕВИЋА  

Господе, шта је човјек да га се сјећаш,
 или син човјечији да га походиш

„Ништа човјек неће однијети са овога свијета! Прекрстивши бијеле руке, драга браћо, са собом носимо само дјела и одговор Господу. Када су наше старе питали како им је прошао живот, они би мудро одговарали: Живот прође као да на једна врата уђеш, а на друга изађеш. Постите, Богу се молите, волите народ свој српски и православни. Не одричите се правог пута Христовог, зарад робовања људима и страстима.“ Све вријеме свештеничке службе тако је бесједио и подучавао народ  свештеник Српске Православне Цркве, протејереј – ставрофор Момир Васиљевић.
Једанаестог марта 1955. године, у кући газде Милорада Милоша Васиљевића, краљевог жандара, родио се његовом сину Радомиру син првенац коме дају име Момир. Посијле годинâ немилих догађаја, страдања и ратова, у кући Васиљевића рађа се чедо које ће донијети вишеструку радост. Молила се блаженог спомена његова мајка Јела и завјетовала се да ће, ако добије сина, да  га посветити на службу Богу. По обећању његове мајке и по сопственој жељи, од малих ногу Момир усмјерава свој живот ка Христу. Основну школу до петог разреда завршава у родном мјесту, а осмогодишњу у Вогошћи код Сарајева.
Послије Другог свјетског рата, у Богословију са чајничког краја први полази Момир Васиљевић. Угледна родбина и тадашње власти, засијлепљени безбожним временом, покушавају младог Момира одвратити од служења Богу, обећавајући му примамљиве уступке и нудећи многе могућности.  Побожни и богобојажљиви родитељи одмалена су га учили честитости, одлучности и неустрашивости. Иако су под притисцима понекада преиспитивали себе, одговор и одлука младића ријешеног да служи Богу добиће јасан епилог.
Године 1970. уписан је у Богословију Светог Саве у Београду. Та високообразовна институција наше Цркве у великој мјери ће опредијелити сав даљни пастирски рад и живот овог врлог оца и духовника. На врата Богословије довео га је отац Радомир. По својој строгости и угледу Београдска богословија увијек је предњачила. Видјевши горостасног оца Доментијана Павловића, главног васпитача, како грди и васпитава ђаке, застао је за тренутак. Будући свештеник наше Цркве само је кратко рекао: „Ја овдје остајем“. Ова мисао прати га у потоњим годинама службовања, као и цијелога живота. Паметан и разборит младић врло брзо постаје миљеник својих васпитача и професора. У Богословији Светога Саве обавља дужност професорског библиотекара и цензора. Вратио се из Богословије завршивши је са одличним успјехом.
Жеља младог богослова Момира била је да настави студије у Грчкој. Будући да тадашње власти многима нису хтјеле издати пасош, а „жетве је било много и посленика мало“, блаженоупокојени митрополит дабробосански  Владислав наређује му да послије одслужења војног рока преузме службу јер је потреба Цркве велика. Од академског и списатељског рада никада није одустао.
Послије ступања у брак са супругом Миром рођеном Комленовић, митрополит Владислав га 1977. године, на празник Успења Пресвете Богородице, у родном Чајничу, рукополаже у чин ђакона и поставља за парохијског ђакона при храму Светога Преображења у Новом Сарајеву. У прелијелепом Сарајеву, у пољу препуном жетве службоваће двадесет година. Као ђакон митрополита, обавља још и дужности секретара – благајника Старе православне и Саборне цркве у Сарајеву, као и службу парохијског ђакона храма Преображења Господњег у Новом Сарајеву.
На тој дужности остаје до 1979. године. Ту његов животни пут добија занимљиве обрисе и предокуша године плодоносног рада. Деветнаестог августа 1979. године у храму Светог Преображења рукоположен је у свештенички чин и постављен на прву блажујску парохију, при храму Светога Саве на Илиџи. У храму пусто, народа мало. По великој Божјој милости, многи одмах увиђају његову преданост и педантност и полако прилазе Богу и Цркви. Проповиједи свештеника Момира и служење народу буде народ који приступа и радује се поновном духовном животу.
Кроз своју предану пастирску и катихетску делатност, као непроцјењиве бисере васпитавао је генерације младих на Илиџи. Подучавање, бесједе и богослужење постали су најмоћније оружје у борби са безбожништвом. Ни на овој дужности га искушења нису мимоилазила. Шпијуни, жбирови и клеветници само су гледали како да у народу срозају углед овог истинског српског свештеника. Упркос свему, као старјешина блажујског храма предано је радио како на духоној, тако и на материјалној обнови црквеног живота Илиџе.
 Године мира нису за Србе предуго трајале. Дошле су ратне деведесете. Стара изрека да се на муци познају јунаци и одлучност у остајању и опстајању на мјесту овдје и сада, оца Момира не напуштаји те ни он тих најстрашнијих година не напушта свој народ. Све вријеме рата остаје на Илиџи. Непријатељев двоструки прстен - опсадно стање на Илиџи, погибије, страдања, сахране, туге – све муке српскога рода, као и претходних година, дијелио је са народом. Православни свештеник је који је у протеклом рату сахранио највише погинулих српских војника и цивила. Многе је расељене удомио, гладне нахранио, уцвијељене тјешио, захваћене ратом избављао, дјецу погинулих помагао.
По потписаном Дејтонском споразуму, опет је уз свој народ. Више од стотину и педесет хиљада избјеглих и расељених Срба из поља сарајевског, иза њих гареж и хиљаде побијених, а испред неизвјесност. Бог свога трудбеника као и Богом му повјерени народ није оставио.


 Тих година новоизабрани митрополит дабробосански Николај оца Момира узима за свог сарадника те одмах отпочињу рад на обнови и васкрсавању српске црквености на овим просторима. За заслуге у Цркви тих година, 26. фебруара 1996. одликован је достојанством протонамјесника. Пошто је послије рата морао напустити Илиџу, заједно са митрополитом прелази на Соколац и бива постављен за пароха гласиначко–кошутичког и службеника Епархијског Управног Одбора. Активно је учествовао у обнови храмова, манастира, оснивању образовних институција наше Цркве у Митрополији дабробосанској. Иницијатор је премјештања привременог сједишта дабробосанских митрополита из Сарајева на Соколац.
 Посебно уочљив и неизбрисив траг оставио је у народу радећи са дјецом и омладином. Вјеронауку је предавао од рукоположења. Његовом заслугом основан је хор Романијска Лазарица, при храму Светог пророка Илије на Сокоцу. У чин протојереја произведен је 28. јуна 1997. Архијерејски намјесник сарајевски и травничко-зенички постаје 15. августа 1999. Неимарска дјелатност проте Момира  посебно долази до изражаја за вријеме службовања на Сокоцу. У дужност му је стављена изградња манастира Свете Тројице у селу Озерковићи код Сокоца. По завршетку овог тешког дјела, митрополит Николаја одликовао га је  напрсним крстом и чином протојереја-ставрофора. Манастир Светог Георгија захваљујући протином прегалаштву доминира Романијом. Прото Момир заслужан је што је Црква Свете Петке на војничком гробљу „Нови Зејтинлик“ у Сокоцу отпочета и што су јој постављени темељи. 
Аутор је седам књига. Објављивао је прилоге у ПравослављуСветигориСветосавском звонцу и Дабру, био уредник рубрике  Православље у листу Српска војска.
На Видовданској скупштини одржаној на Палама 21. јула 2001. године изабран је за члана Главног одбора Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“.                        
На соколачкој парохији остаје до 1. септембра 2005. године, када због заслуга на обнови живота у Митрополији дабробосанској по потреби службе прелази на трећу парохију паљанску. У храму Успења Пресвете Богородице на Палама служи, бесједи и активно пише све до 2014, када се враћа се у своје гнијездо, гдје је стасао и одакле је кренуо у свијет, у родно Чајниче. На дужности старјешине храма Успења Пресвете Богородице у Чајничу предано служи три године, под окриљем чудотворне иконе Мајке Божје Чајничке Краснице, највеће светиње ове епархије.

        Протојереј-ставрофор Момир Васиљевић свој позив увијек је достојно носио, као Божје позвање га доживљавао и сопственим животом свједочио. Гдје год је службовао – часно је служио вјери нашој православној и своме српском роду. Његове надахнуте проповиједи никада вјерни народ нису оставиле равнодушним. Будући истински привржен Христу, одличан познавалац Његове науке и надахнут љубављу Његовом, бескомпромисно је разобличавао фарисејско лицемјерје, указивао на гријех и многим вјерницима помогао да своја лица умију сузама покајања и исправљају путеве своје. Отац Момо, како га с љубављу његова духовна чеда називају, обраћа се очински - топло и оштро, с љубављу и прекором. Разумије  слабост човјекову, али одлучно, без одлагања од палога захтијева да се дигне и животом свједочи вјеру православну. 
                                                                           проф. Бранка Чугаљ Малинић