Loading...

 

  

 Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава

САВА КОСАНОВИЋ (1839-1903)

 

ЖИВОТ ДО ИЗБОРА ЗА МИТРОПОЛИТА


Сава Косановић је рођен на Светог Саву 14/27. јануара 1839. године у селу Миљанићима у Бањанима, у источној Херцеговини (сада Црна Гора). Рођен је у имућној сељачкој породици од оца Кика и мајке Цвијете рођ. Орбовић. Рано је остао без оца који је погинуо са двојицом браће у оружаном сукобу са Турцима. Бригу око Саве преузела је мајка.

О најранијем детињству Саве Косановића није сачувано много података. У жељи да јој се син школује мајка Цвијета одводи га у манастир Житомислић, недалеко од Мостара. Овде је изучио буквар, Часослов и Псалтир. Према једном запису, Сава је у манастир Житомислић дошао када је имао седам година, дакле 1846. године. Из манастира Житомислића одлази у Мостар где је завршио српску основну школу и научио пекарски занат код пекара Гатала. Из Мостара се враћа поново у манастир Житомислић с намером да се замонаши. Од монашења је одустао пошто је 1854. године из Сарајева добио писмо од Јована Стојковића, свог бившег учитеља из Мостара. Стојковић га је као учитељ добро познавао па је желео да му помогне у даљем школовању. Писао му је да извади крштеницу и да дође код њега у Сарајево. Намеравао је да га из Сарајева пошаље у Београдску богословију. Обрадован овим позивом, иако је лежао болестан, одмах креће по крштеницу у манастир Косијерево, недалеко од Билеће. Игуман Теодосије му је 7. јула 1854. године издао крштеницу напамет, јер није било матичних књига. Кад је стигао у Сарајево, није нашао учитеља Стојковића; турске власти су га биле протерале у Далмацију. Пре одласка у Далмацију Стојковић је замолио учитеља Александра Шушкаловића да буде на услузи Косановићу. Шушкаловић га је 1856. године послао у Београдску богословију са препоруком за митрополита Петра Јовановића и тадашњег начелника Министарства просвете, познатог књижевника Љубу Ненадовића.

Сава је са трговцима, бос и гладан, данима пешице путовао до Београда. Жеља за усавршавањем била је јача од невоља које су га чекале на путу. Жеља му се остварила, уписао се у Београдску богословију. За време четворогодишњег школовања издржавао се од скромне новчане помоћи Српске црквене општине из Сарајева и од „благодјејанија” Српског правитељства. Богословију је завршио 1860. године са врло добрим успехом.

У време школовања у Београду, Сава Косановић је успоставио везе са митрополитом Михаилом, које је и касније одржавао. Жељан знања покушавао је преко руског конзула да настави школовање на Духовној академији у Кијеву, али му се ова намера није остварила. Пред завршетак богословије писао је проти Ђорђу Николајевићу, професору Богословског училишта у Задру, да му помогне да у Новом Саду или Пешти учи немачки језик. Ни ова жеља му се није испунила. Уместо Новог Сада или Пеште, на позив Николајевића, нашао се у Задру. Имао је препоруку за упис у Задарску богословију, где је намеравао да учи немачки и италијански језик, али су то спречиле власти.

После неостварених жеља да употпуни образовање Косановић се поново враћа у Мостар, где октобра 1860. године прихвата дужност учитеља у српској основној школи. Ускоро се оженио из породице Гатало. Следеће школске 1861/62. године био је учитељ у мушкој основној школи у Сарајеву. Потом се вратио у Мостар, где је остао четири године.

Митрополит Дабробосански Игњатије рукоположио је Саву Косановића 1862. године у Сарајеву за ђакона, а 1863. у Мостару за презвитера. У ово време задесила га је породична трагедија. Умрли су му супруга, кћерка и син. После ове породичне трагедије одлази 1866. године за стално у Сарајево. Његов рад у Сарајеву може се поделити на неколико периода и то: учитељ од 1866. до 1872; управитељ мушких школа и катихета у реалки од 1874. до 1879; вероучитељ у српској гимназији од 1879. до 1880. и митрополит Дабробосански од 1881. до 1885. године.

Као свештеник и вероучитељ у Сарајеву, Сава Косановић се истицао пригодним беседама у цркви и школи. Међу многим његовим беседама остала је у сећању она коју је изговорио на свечаном отварању женске гимназије 1870. године у Сарајеву. Узгред, Сава се здушно залагао за отварање ове школе, као и за претварање реалке 1879. године у гимназију. Незадовољан неким околностима у школи, године 1871. подноси оставку која му није усвојена, али су неке ствари у школи морале да се промене.

Сава Косановић се замонашио 19. јуна 1872. године у Сарајеву. Исте године на Илиндан, приликом освећења Нове цркве у Сарајеву, митрополит Пајсије поставио га је за архимандрита. Том приликом је нови архимандрит изговорио свечану беседу. Освећењу цркве је присуствовало шест конзула са персоналом и седми Калај, који се тих дана нашао у Сарајеву, 76 свештених лица и око 10.000 душа из народа. Било би и више народа да се по Босни и Херцеговини није пронео лажни глас да ће Турци при освећењу цркве сећи хришћане.

У јесен 1872. године архимандрит Сава је путовао по Русији са дозволом руског цара Александра II и благословом петроградског Светог синода ради прикупљања прилога за довршење Саборне цркве у Сарајеву и отплату дугова. Понео је и део моштију Св. Текле и објавио је њено житије на руском језику. Прикупио је позамашну своту новца, књига, одежди и сасуда. За овај успех је захвалан Нилу А. Попову, професору на Московском универзитету, који га је топло препоручио. Успех би био и већи да није била глад у Самарској губернији.

За време боравка у Петрограду срео се са руским послаником у Цариграду, генералом Николајем Павловичем Игњатијевим, и замолио га да се на Порти заузме за ослобођење десетак ухапшених угледних сарајевских трговаца, за више бегунаца који су у Бечу чекали амнестију и за тројицу Херцеговаца који су протерани у Африку. Захваљујући свесрдном заузимању Игњатијева, молба архимандрита Саве је услишена. Време у Русији од годину и по дана искористио је да посети Српско подворје у Москви, које је основано трудом митрополита Михаила Јовановића.

По повратку у Сарајево архимандрит Сава Косановић је постављен за надзорника српских школа и за вероучитеља у Сарајевској реалки. Ове дужности је вршио од 1874. до 1879. године.

Из сачуване Косановићеве преписке видимо да је јануара 1877. године писао Српској православној општини и Одбору српско-православних народних школа и тражио разрешење од свештеничке и вероучитељске дужности. У писму Српској православној црквеној општини пише: „Напуштајући с концем овог мјесеца сваку моју службу међу Вама, ја Вас браћо и господо најпокорније молим да ми изволите дати увјерење о моме досадашњем службовању и владању кроз 12 година, и то по вашој души и савјести. Ја ћу га примити какво ми год дате, а нуждно ми је и зато да по њему добијем нуждни пасош за полазак у Беч ради поправке здравља и потраживања нове службе.” У писму Одбору српско-православних народних школа као разлоге за оставку навео је слабо здравље, али је поменуо и да је окружен нездравом друштвеном атмосфером и неповољним околностима. Одговор Српске православне општине није познат, али из онога што следи може се претпоставити да је био негативан. Одбор српско-православних народних школа није уважио оставку, па је архимандрит Сава наставио да врши своје дотадашње дужности у Сарајеву.

Национални рад Саве Косановића донео му је велики углед у српском народу, али је управо због тога био трун у очима турских, а од Берлинског конгреса 1878. године и аустроугарских окупационих власти. Одлуку Берлинског конгреса да Аустро-Угарска окупира Босну и Херцеговину покушало је да спречи муслиманско становништво предвођено пљеваљским муфтијом Мехмед Вехби Шемсекадићем. Побуну у Сарајеву предводио је Хаџи-Лоја. Сарајевски Срби нису дали значајнију подршку муслиманима, мада је архимандрит Сава Косановић на челу српске омладине учествовао у тим догађајима. Он те догађаје није могао да избегне, али се држао опрезно, и поред тога што су муслимани рачунали на његово укључивање у провизорну „народну владу”, која је водила безуспешну одбрану Сарајева од аустроугарске војске.

Под окупационим аустроугарским властима архимандрит Сава је наставио да брани црквене и националне интересе српског народа. Чим су се окупационе власти учврстиле, оне су настојале да Српску Православну Цркву у Босни и Херцеговини издвоје из јурисдикције Цариградске патријаршије и потчине јурисдикцији Карловачке патријаршије. Са тим се сложио митрополит Дабробосански Антим, јер је био у немилости код Цариградског патријарха због неисплаћених дугова. Против овог плана окупационих власти биле су црквене општине и свештенство, посебно архимандрит Сава.

Сарајевска српска православна општина је на седници од 28. октобра 1878. године донела одлуку да се Српска Православна Црква у Босни и Херцеговини не издваја из јурисдикције Цариградске патријаршије. Да би осујетила план окупационих власти и митрополита Антима, општина је у договору са осталим општинама из Дабробосанске митрополије упутила молбу Цариградском патријарху да архимандрита Косановића хиротонише за епископа и постави га за викара митрополиту Антиму. Цариградски патријарх је прихватио овај предлог, с чим је био сагласан и митрополит српски Михаило. Патријарх је преко митрополита Михаила о томе обавестио архимандрита Саву.

Косановић је пристао да буде хиротонисан за епископа, али су га окупационе власти спречиле да оде у Цариград на посвећење. Прећено му је да, ако и буде посвећен, власти то неће признати. О овоме је Косановић обавестио Цариградског патријарха. Пошто му није омогућено да оде у Цариград, власти су му два пута нудиле да оде у Сремске Карловце на хиротонију, што је он одбио. Због свега што му се дешавало Косановић је био донео одлуку да напусти Сарајево и да оде у Србију.

Из догађаја који следе видимо да је Косановић ипак остао у Сарајеву. Окупационе власти су га 1879. године одредиле, као члана делегације из Босне и Херцеговине, за одлазак у Беч да честита двадесет пету годишњицу брака цару Јосифу I и царици Јелисавети. У Бечу се делегација срела са ђаковачким бискупом Јосипом Ј. Штросмајером. Приликом ових свечаности у Бечу сви чланови делегације су добили одличја. Архимандрит Сава је одликован Орденом Франца Јосифа I трећег реда.

 

Даље



САВА КОСАНОВИЋ (1839-1903)


ЖИВОТ ДО ИЗБОРА ЗА МИТРОПОЛИТА

МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ

ОСТАВКА, ПРОГОНСТВО И СМРТ