Loading...

 

  

 Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава


САРАЈЕВСКА БОГОСЛОВИЈА
РАД НА ОБНОВИ САРАЈЕВСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ


После завршетка Другог светског рата Сарајевској богословији није дозвољено да обнови рад. Градски народни одбор је зграду Богословије у Сарајеву ставио на располагање Просветном одељењу под закуп на 20 година. У згради је био смештен Технички, потом Економски факултет. Године 1960. зграда је национализована. Жалба Црквене општине поводом национализације зграде републичким и савезним органима није уважена.

Српска Православна Црква је непрекидно тражила да јој се зграда врати, поготово од 1972. године, кад су враћени објекти Исламској верској заједници и Римокатоличкој цркви у Сарајеву. Пошто се са враћањем зграде Богословије отезало, Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве је 16. маја 1977. године, на предлог епископа из Босне и Херцеговине, обновио Сарајевску богословију под именом Српска Православна духовна академија у Сарајеву. Епископима у Босни и Херцеговини је препоручено да код државних власти издејствују потребне зграде и изврше одговарајуће припреме за реализовање ове одлуке. У оквиру припрема за отварање Академије еп. Далматински Стефан је 1978. године посетио верску комисију Извршног већа Босне и Херцеговине. У извештају Светом архијерејском синоду еп. Стефан каже да је добио начелну сагласност за отварање Духовне академије у Сарајеву. Оваквих обећања и сагласности биће и у наредном времену, али школа није могла да почне са радом док се Српској Православној Цркви не врати зграда богословије.

На враћању зграде посебно је инсистирала Митрополија у Сарајеву. Одржано је много састанака са представницима власти на којима је у име Митрополије учествовао протојереј Лазар Васиљевић. О резултатима разговора редовно је извештавао митрополита. Пошто су се разговори отегли, да би се убрзало решавање овога питања Свети архијерејски синод је формирао посебну комисију у саставу: митрополит Дабробосански Владислав, епископ Далматински Стефан и еп. Зворничко-Тузлански Василије. Као члан комисије еп. Василије је 1991. године посетио зграду богословије у којој је у то време био смештен Економски факултет. У извештају Светом архијерејском синоду он истиче да је лепо примљен, да је разгледао зграду и да је она осавремењена. Ускоро је еп. Василије ослобођен ове обавезе, док су у комисији остали митрополит Владислав и еп. Стефан.

Економском факултету је одговарало да се што дуже задржи у згради бивше Сарајевске богословије. У том циљу факултет је додатно компликовао ситуацију. Наиме, уз зграду богословије је, без сагласности Цркве, 1954. године дозидан анекс. Овај део зграде Економски факултет је сматрао својом својином без обзира што је саграђен на црквеном земљишту. Да би се још одложило време да се ово питање реши, истиче се да је зграда недељива од анекса.

О проблему враћања зграде законитом власнику и изналажењу решења за Економски факултет расправљало се и на седницама Универзитета и у Министарству за науку и културу. Усвојен је предлог Министарства за финасије Босне и Херцеговине „да се у Буџету Републике за 1992. годину обезбеди 50 посто финансијских срестава за изградњу нове зграде Економског факултета у Сарајеву, а осталих 50 посто обезбедити продајом пословног простора чији је власник Економски факултет, а да се до изградње нове зграде нађе решење за исељење факултетских служби из просторија СПЦ”. Из овог предлога се јасно види да се рачунало да се 50 посто финансијских средстава за подизање нове зграде Економског факултета обезбеди од продаје дозиданог анекса зграде. Међутим, продају дозиданог дела зграде спречила је градска општина Центар са образложењем да је тај део подигнут на црквеном земљишту.

Отварање Духовне академије било је хитно због школовања кандидата за свештенички позив, којих је из ове републике највише и било у богословијама које су радиле. Осим тога, ваљало је обезбедити кадрове за верску наставу, јер су припреме за увођење верске наставе у школе биле у току. Пошто се из једаног дела зграде богословије Економски факултет иселио, Просветни одбор при Светом архијерејском синоду, имајући у виду хитност решења овога питања, на седници од 29. новембра 1991. године одлучио је да умоли митрополита Владислава да прими половину зграде која је слободна пошто је добијено довољно уверавања да ће и остали део зграде бити исељен. Овај предлог је 30. новембра прихватио и Свети архијерејски синод.

Економски факултет је 1. јануара 1992. године званично доставио допис о уступању дела пословних просторија Српској Православној Цркви у старом делу пословне зграде бивше богословије у Сарајеву. Какав је то пословни простор видимо из извештаја Министарства за образовање, науку, културу и физичку културу од 17. фебруара 1992. године. То је осам кабинета, сала (зборница) за наставнике, три учионице, ходник и неке помоћне просторије. Факултет је и даље задржао магацинске просторије, где је била смештена библиотечка грађа и архива студенске службе. Познајући добро ситуацију митрополит Владислав је био против парцијалног решења, па је заступао став да Цркви треба да се врати цела зграда са анексом.

Време је пролазило а решење није било на помолу. У међувремену политичка ситуација у Босни и Херцеговини је постајала све сложенија. Сада је постало јасно да се неће моћи реализовати одлука Светог архијерејског сабора о отварању Духовне академије у Сарајеву. Ситуација се додатно искомпликовала болешћу митрополита Владислава. Имајући у виду ове разлоге Свети архијерејски сабор је на седници од 20/7. маја 1992. године предложио епископима у Босни и Херцеговини „да предузму одговарајуће мере за отварање Духовне академије, односно богословије, у месту где то буде могуће” и да о томе обавесте Свети архијерејски синод.