Loading...

  Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава


РАЗГОВОР С МИТРОПОЛИТОМ ДАБРОБОСАНСКИМ Г. НИКОЛАЈЕМ - ФОЧА, ОКТОБАР 2007

 

СА ИЗВОРА ВОДЕ ЖИВЕ

Са шездесет година у монаштву, педесет у просветном раду и тридесет пет у архијерејској служби, митрополит Николај ове године је одликован Орденом светог Саве Првог степена. Истим орденом био је одликован пре двадесет година, али није га примио јер се сматрао недостојним за такво високо признање. Овога пута, иако није променио мишљење, због поштовања одлуке Светог Архијерејског Сабора наше цркве, примио је одликовање.

Ваше високопреосвештенство, Свети Архијерејски Сабор СПЦ недавно Вас је одликовао Орденом светог Саве Првог степена за тридесетпетогодишње ревносно архијерејско служење. С каквим осећањем сте примили то високо одликовање СПЦ?

Пре око двадесет година био сам одликован од стране Светог Архијерејског Сабора истим орденом, када су одликовани и Блажене успомене епископ горњо-карловачки Симеон и епископ рашко-призренски Павле, сада наш Патријарх, али га нисам примио, јер у односу на одликоване Архијереје, мој рад је био мали и незнатан у Цркви. Ово и стога, јер је мене школовала Српска Црква и од мене стварала човека који треба да нешто учини за своју Цркву и свој народ. Ја сам наставио са својим скромним способностима да чиним све најбоље на плану мојих монашких завета и свештенослужења. Мојих шездесет година у монаштву, служења у просвети наше Цркве педесет година и служења у архијерејству у Аустралији и у Новом Зеланду, Епархији далматинској и сада у Епархији дабробосанској, поново су побудиле браћу Архијереје да се обнови у Сабору предлог о мом одликовању. Иако се и даље сматрам недостојним, усудио сам се примити одликовање и испоштовати по други пут донету одлуку Светог Архијерејског Сабора наше Цркве.

Од 1957. године готово непрекидно се бавите просветним радом. Да ли је то тежак посао, или је реч о оном лаком бремену о коме говори Господ Исус Христос.

То је тежак и лак посао. Тежак је, јер се стално мора бити са књигом и она мора, поготово монаха, бити стални сапутник и саучесник у животу. Ово мора бити тим пре, када се предаје у школи, а деци у школи се мора кратко и сажето рећи пуно и одмерено. Ја сам поред сталног читања и учења морао увек бити највреднији и најпримернији ученик. Исто тако, да бих имао успеха у преношењу знања ученицима Богословије, морао сам најпре бити духовни родитељ, па затим учитељ. Признајем, ту сам имао колико толико успеха. Поред тога, вежбао сам се да пишем и сталним писањем стиче се лакоћа писања. Ја нисам научни радник, али сам се трудио и да нешто написано оставим ученицима Богословије.

А са друге стране то је лак посао, ако се има љубави и самоодговорности према онима које спремате за живот и рад у Цркви. То је веома одговоран посао. Ту нема времена и безначајне ствари. Време се стално испуњава стицањем знања и то је посао који се с љубављу ради и он је лак и велика радост. Човек својим ограниченим умом не може све знати, али може својим трудом и љубављу према књизи себи приређивати стално задовољство.

Познато је да је комунистичка власт донедавно гушила наше школство и просветни рад, а уплитала се и у рад верских школа. Каква су Ваша искуства у том погледу?

Док сам био у Београдској Богословији, ја нисам водио школу па то не знам. Када ми је поверено обнављање рада најстарије регуларне школе у Српском народу у манастиру Крки, било је тешкоћа, али друге природе. Било је људи у власти који су ми помагали у мом тешком и одговорном послу. Тешкоће су биле што нисмо имали струју у манастиру, па сам морао до манастира довести далековод високог напона дугачак пет километара. Затим пут до манастира био је веома тежак, који сам ја, Богу хвала, уз помоћ власти из Загреба, Книна, Шибеника и других успешно решио као и подизање зграде Богословије у манастиру Крки. Сада та школа има свој кров, гдје је и започела свој рад. Са друге стране, што се тицало снадбевања школе и ту смо имали разумевања у Книну. Поред послова школе ја сам био управник манастира, парох кистањске парохије, па пољопривреда, виноград у Ваћанима, сточарство и све друго. Пратили су то сви људи и уважавали, а моји сарадници су ми у свему помагали, све манастирске конаке смо обновили и проширили.

Када сте завршили Богословски факултет требало је да идете на усавршавање у Грчку, али власти Вам нису хтеле да издају пасош. Да ли због тога што нисте били подобни, или је реч о нечем другом?

То је време било тешко. Нисам само ја тражио пасош, него је било још неколико, односно нас тројица. Онога дана када је отворен Београдски сајам, позвани смо и речено нам је да смо одбијени, али нам није речено због чега. Подносили смо више пута молбе и увек смо одбијани. Напослетку су нам рекли да смо симпатични младићи, али не можемо добити пасош. Имао сам стипендију и требало је да у Атини наставим постдипломске студије, али тако је то пропало.

Високопреосвећени, шта би требало да поседује онај који данас просвећује друге, а поготово онај који учи и васпитава ученике и студенте верских школа и факултета?

То је добро питање, а морао би бити на њега обиман одговор. Ја нећу бити обиман, него ћу укратко покушати да на Ваше питање одговорим. Најпре човек који васпитава и учи млађе, мора бити веома примерног и јеванђелског живота, благе речи и умети своје знање пренети на млађе. Поред тога увек тачан у својим обавезама, на време долазити на часове и пристојно се понашати. Са друге стране није место да се виђа на непристојном месту, затим по кафанама и другим местима. Ученици Богословије и студенти то све виде. Ја сам се увек трудио, а и данас се трудим да сам у школама онакав какав сам први пут ушао у разред. Било је људи, који су ми говорили: “када прођете кроз школску капију Ви сте други човек”. Тако сам целог живота радио и никад са децом нисам имао било каквих потешкоћа.

У свему овоме увек сам се трудио, пошто су наше школе интернатског типа, да деца имају све оно што им је потребно на време, јер су у развоју. Пуно сам пута ноћу долазио у спаваћу собу да откривене покријем. Дешавало се док сам био у Крчкој богословији, да сам у два или три сата одлазио у Книн да донесем хлеб за доручак и цео дан. Ишао сам по леду зими, али Богу хвала, никада се ништа непредвиђено није десило

Сетите ли се често Ваших учитеља и професора? Шта је најважније што сте научили од њих?

Док сам учио основну школу пешачио сам пет километара до ње и толико назад до куће. Увек се сећам нарочито моје учитељице Данице Миљуш, која нас је увек дочекивала када смо долазили у школу и испраћала када смо из ње одлазили. Имао сам и друге учитеље и сви су они били дивни људи. Много су се трудили да нас пуно науче и да будемо честити људи. Исто тако у Смедеревској Паланци где сам се затекао и био за време Другог светског рата. И они су ми били дивни и још више су ме припремали за живот.

У Богословији и на Богословском факултету у Београду такође су били прекрасни сви. У Призренској Богословији био сам прва послератна генерација богослова и настава је почела 04. октобра 1947. године. Сећам се нашег ректора протојереја-ставрофора Живана Маринковића, како је када почне час, одлазио у општину да потражи помоћ у хлебу и другим прехрамбеним артиклима потребним за школу, а хлеб се добијао на тачкице. Када стигну шипци ишли бисмо да их беремо, па се направи од њих пекмез. У пролеће би отишли да заградимо виноград, очистимо од траве и припремимо за орезивање и копање, а по орезивању би изнели и на једно место ставили орезане притке. Садили смо лук и друге баштованске културе на оном толико малом парчету земље. Ово је била својеврсна настава, која нас је припремала за живот. Много се радило, али много се и учило. Тако је било и на факултету. Ту смо нарочито припремани за наставу и живот у школама, ко би се одлучио да ради у нашим богословијама.

Изградили сте и обновили велики број храмова, један сте од најзаслужнијих за подизање нове зграде Богословије у Манастиру Крки, као и за отварање Богословије и Богословског факултета у Фочи... Да ли је тачно, како је рекао један светогорски монах, да је наше само оно што дамо другима?

Човек је створен као креативно биће. Наш народ је рекао: “Стиснута шака нити прима нити даје”. Човек мора зрачити стваралаштвом. Такве нас је Бог створио. Бог је стални стваралац, а ми смо Њгови помагачи. Помињете школу у манастиру Крки. Када је обновљен њен рад, није било садашње зграде Богословије. Како је број ученика и наставника растао у тој школи, развијала се и одлука да се иде на градњу школе. То је, Богу хвала, почето и завршено малим прилогом вјерника. Никада и никога приложника нисмо оставили без признанице и захвалнице о добијеном прилогу. У исто време је почета изградња зграде Богословског факултета у Београду и зграде Богословије у манастиру Крки. Ми смо благодарећи обавештењима о приспелом прилогу и његовом утрошку, зграду Богословије завршили и осветили пре него је завршена зграда Богословског факултета у Београду.

Исто тако један од разлога за мој одлазак у Митрополију дабробосанску, било је реализација одлуке САС-а да се отвори Духовна академија у Сарајеву у згради Богословије. На томе је мој претходник, Блажене успомене митрополит Владислав доста радио, али га је смрт претекла, па није стигао да ту одлуку доведе до краја. Тако сам ја наставио његов рад, с напорима добрих људи, да је одлука САС-а остварена отварањем Духовне академије у Фочи. После прогонства богословије Света Три Јерарха из манастира Крке, примили смо и ту Богословију и била је у Фочи док се нису створили услови да се врати у свој матични манастир. Том приликом Богословија у Крки почела је поново са ученицима првог разреда, а у Фочи је обновљен рад Сарајевске богословије где и сада ради. Тако, морамо рећи да је изрека светогорског монаха коју сте навели: “да је наше оно што дамо другима” заиста тачна.

Очигледна је чињеница да су српска педагошка мисао и просветна пракса почеле да се враћају својим коренима, да се напајају са извора воде живе. Како Ви гледате на тај духовни препород?

Веома, веома симпатично! То је велика ствар, која духовно гладне душе храни, а младе који уче веронауку много обогаћује. Повратак веронауке у наше школе је нешто што је од свих наставника и ученика топло примљено. Мора се признати, деца су нам другачија, посећују храмове, посте, исповедају се и причешћују у веома великом броју и то не само једном у години него и више пута. То се осећа и присутно је и код студената, а малишани су довели и своје родитеље у цркву на богослужења, као и да се чита молитва пре сваког оброка. Родитељи су веома захвални и топло препоручују веронауку да се учи у школи. Ми имамо преко четрдесет вероучитеља у школама, а радимо на томе да они буду високо теолошки образовани. Исто тако мишљења смо да би у основним школама требало увести још један час из теолошких предмета и по један час Култура религија. Ја се надам да ће до тога убрзо доћи, па ће се повратак својим некадашњим коренима још више обогатити.

Српској Православној Цркви још није враћена зграда Богословије у Сарајеву и друга национализована имовина, док су Римокатоличкој Цркви и Исламској верској заједници њихове школе враћене. О чему је реч?

Није ни другима враћена сва одузета имовина. Римокатоличкој Цркви је нешто враћено, али није све. Они су сместили своју високу школу тамо где је била, а Исламској верској заједници враћена је зграда њиховог теолошког факултета. Нама још није враћена наша зграда, јер је у њој смештен Економски факултет. Ово је почело пре тридесет година како је САС-и затражио, да би и ми могли ту сместити наше студенте и наставнике, наравно са дозиданим анексом, који је саставни дио нашег објекта. Зграда Богословије у Сарајеву требала је да буде изграђена на оном месту где се данас налази зграда Скупштине Босне и Херцеговине, као и она испред ње велика зграда, коју је недавно обновила Влада Републике Грчке.

Ми на томе пуно радимо и очекујемо добру вољу људи да нам се објекат врати, јер нам је потребан за наше потребе. Ми разумемо и њих да се то не може лако све остварити, али нас чуди да се за тридесет година није решило питање смештаја Економског факултета. Чини ми се да те добре воље до сада није било, па није ни решено, а то ће се кад тад морати решити. Тај наш објекат је поред наше Саборне цркве, и студенти би редовно долазили на богослужења, што је саставни део кућног реда, као и наставе на Факултету.

Разговор водио протојереј-ставрофор Ранко М. Билинац