Loading...

 

  

 Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава

ПЕТАР ЗИМОЊИЋ (1866-1941)


МИТРОПОЛИТ ЗАХУМСКО-ХЕРЕГОВАЧКИ


О митрополиту Петру Зимоњићу није до сада написана ниједна студија која би се посебно бавила његовом личношћу и делом. У многобројним чланцима има нешто података о њему, углавном кратких. Обједињавањем ових података ипак ћемо, надамо се, добити потпунију слику о овом великом архипастиру и новом свештеномученику Српске Православне Цркве.

Петар (у свету Јован) је син Маре и војводе Богдана Зимоњића, свештеника и јунака херцеговачког. Као и отац му, и он је цео свој живот везао за историју српског народа у, одвајкада, српској Босни и Херцеговини. Када је пукла „Невесињска пушка”, 1875. године, устанку се придружио и Петров отац Богдан Зимоњић. Истакавши се храброшћу у тим борбама добио је војводство, које је задржао до смрти. Умро је у селу Пусто Поље код Гацка, где му је била кула, чији су остаци сачувани и коју, колико дознајемо, намерава да обнови епархија Захумско-Херцеговачка, колико због самог војводе Богдана, толико и због његовог сина Петра, новог свештеномученика српског и свеправославног. Богдан Зимоњић је сахрањен поред цркве Светога Духа у селу Гареви.

Јован, најмлађи син војводе Богдана, рођен је 24. јуна 1866. године у Грахову, где му се отац једно време био присилно иселио. Прво образовање је стекао у кући свога оца. Затим се уписао у Богословију у Рељеву 1883/4. године; завршио је 1887. године. Школовање је наставио на Православном богословском факултету у Черновицу (данас Украјина), јединој таквој високој школи у тадашњој Аустро-Угарској монархији. Дипломирао је 1892. године са одличним успехом, а потом је једну годину провео на Бечком универзитету. Године 1893. постављен је за суплента а 1895. године за професора у Богословском училишту у Рељеву, где је остао до краја школске 1900/1. године. Неуморан радник и талентован педагог, професор Петар Зимоњић одмах је придобио симпатије младих богослова. У животу је био скроман, према сваком љубазан, искрен и као такав стекао је многобројне пријатеље и познанике.

Монашки постриг је примио као професор у манастиру Житомислићу 6. септембра 1895. године, а већ 7. и 8. септембра рукоположен је за јерођакона односно јеромонаха од митрополита Захумско-Херцеговачког Серафима (Перовића). Бреме монашког живота примио је с радошћу и носио га часно и непорочно до краја земаљског живота. За синђела је именован 1898. а следеће 1899. године митрополит Дабробосански Николај (Мандић) произвео га је за протосинђела. За архимандрита је именован 1903. године. Од 1899. па до октобра 1900. године био је привремени управитељ Богословског училишта у Рељеву. Истакавши се радом, 20. јула 1901. године постављен је за конзисторијалног саветника Дабробосанске митрополије.

На месту конзисторијалног саветника затекао га је избор за митрополита Захумско-Херцеговачког. Васељенски патријарх у Цариграду, Јоаким Трећи, са својим Синодом, уочи храмовног празника Ђурђевдана, у патријаршијској цркви Св. Георгија, између три кандидата изабрао је за херцеговачког владику Петра Зимоњића, трећег Херцеговца на владичанском трону од времена аустроугарске окупације Босне и Херцеговине. После потврде избора од Бечког двора 8. маја, Конзисторија српско-православне митрополије Захумско-Херцеговачке објавила је 18. маја свештенству, црквено-школским одборима, певачким друштвима и благочестивом народу ове епархије да ће хиротонија и устолучење новог митрополита бити на Духовски уторак, 27. маја 1903. године у Саборној цркви у Мостару.

Ова вест обрадовала је целу Херцеговину. За владику је изабран човек рођен у Херцеговини, и то у заслужној кући, пред којом сваки поштен Херцеговац с поштовањем скида капу. Из свих крајева Херцеговине телеграмима су радосно и одушевљено поздрављали новог владику. На сваки поздрав он се посебно писмено захвалио. Готово сва српска штампа Зимоњићев избор поздравила је као срећан и спасоносан за нашу Цркву.

Припреме за хиротонију и устоличење митрополита Петра почеле су одмах. У Мостару је образован посебан одбор у коме је било 15 лица: Патрикије Поповић, конзисторијални саветник, Тодор Говедарица, конзисторијални саветник, Јован Протић, гимназијски катихета, Саво Мандић, владин повереник за управу Српске општине, Саво Вученовић, управитељ српских основних школа, Лазар Милићевић, Ристо Круљ, Ристо Кнежић, Павле Мрав, Ђорђе Билић, Михо Бјелобрк, Ристо Павић, Јово Банић, Велимир Оборина и Михо Петковић. Сачињен је распоред дочека, хиротоније и интронисације.

Митрополит Дабробосански Николај, изасланик Васељенског патријарха, Зворничко-Тузлански Григорије и Бањалучко-Бихаћки Евгеније су са новоизабраним владиком Петром Зимоњићем пошли возом у Мостар 24. маја. На путу им је приређен свечан дочек у Коњицу. Захваљујући се на дочеку и поздравима, новоизабрани митрополит Петар је рекао „да ће претешку дужност своју вршити савјесно и радити увјек у слози са паством.” Од Коњица до Мостара воз се заустављао у станицама Јабланици и Грабовици, где је високе госте народ такође одушевљено поздравио. Воз је приспео у Мостар у 15 часова и 35 минута. Железничка станица била је премала за све оне који су желели да виде и поздраве свог новог владику. На дочеку је био и Петров отац, стари војвода Богдан Зимоњић, који је тада имао деведесет и једну годину, „али је још био у доброј снази”, забележила је тадашња штампа. Мостар је био свечано искићен заставама. На улицама је, према писању штампе, било до 4.000 људи различите вере и преко 1.000 ученика из свих државних мостарских школа. Са железничке станице тројица епископа са пратњом одвезли су се у хотел „Неретва” а новоизабрани владика је отишао у Саборну цркву. За њим је са мноштвом народа ишао и његов стари отац. На Суходолини, где је био направљен славолук у част владике, дочекали су га свештеници обучени у одежде, школска деца са чирацима и рипидама, црквене заставе и Небо, учитељско особље са децом Српске православне основне школе. После поздрава управника Српске школе Сава Вученовића, новоизабраном владици добродошлицу су пожелели Радојка Грђић, ученица првог разреда, и Љубомир Црногорац, ученик другог разреда. Деца су била обучена у херцеговачку народну ношњу. Дирнут оваквим дочеком владика је пољубио дечицу и даривао их са по једним дукатом. Целивавши крст и Јеванђеље наставио је пешице под Небом до цркве. У црквеној порти чекало га је много народа.

После благодарења новоизабраног Владику је поздравио свештеник Јован Муцовић, указавши на тешкоће које га очекују: „Пут, коме сте се данас приближили, да га кроз који дан предузмете, трновит је, трновит је удвојено: како по природи саме службе, тако и по замршености данашњих прилика; јер средина, у којој ступате, није без изнимка. Ви ћете моћи смјело рећи: 'Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце (Јов. 10, 11)'. Моћи ћете такође рећи: 'И знам своје', али продужење истих ријечи: 'И моје мене знају (Јов. 10, 14)', не знамо, када ћете моћи за све рећи. Но погледом на Вашу личност, наша срца загријава нада, да ће и то скоро бити. Зато, и ако је ово немили факт, нека се не мути пред истим наша радост приликом Вашега доласка и свечаности молимо Вас и храбримо, да пред истим фактом не падате духом. На муци се познају јунаци! Него са благодаћу Божјом, коју примите на себе, са Вашом добитом спремом, добротом, праведношћу и досадашњом Вашом тактичношћу и доследношћу ступајте смјело напред, будући увјерени, да као наш добри Архипастир и Отац имате за собом одано и вјерно Вам свештенство, које је готово да у сваком добром хришћанском дјелу слиједи за Вашом сјенком, које је готово, да с вама заједно јуначки поднесе све тешкоће на Вашем трновитом путу; свештенство, које је прожмано тврдом увјереношћу, да не борба око мртвога слова на хартији, него мудри и истрајни рад, прожет побожношћу, правдом и поштењем, може загладити данашње неприлике и поставити ствари у прави њихов ток. Ступајте тако дакле напријед и данас – сјутра сви ћемо се око Вас окупљени наћи и отпочети заједнички, сложан рад у славу Бога, на радост цара, а на корист и срећу народа нашег српско-православног.”

Према сачињеном програму, у недељу 25. маја, на први дан Духова, у Саборној мостарској цркви служили су тројица босанских митрополита: Николај, Григорије и Евгеније. Саслуживали су архимандрит Петар Зимоњић, шест свештеника и два ђакона. Истог дана после подне из Сарајева је у Мостар стигао царски комесар барон Јован Апел, који је у име Бечког двора присуствовао свечаностима. У понедељак 26. маја, другог дана Духова, у 18 часова, извршено је наречење новоизабраног владике, после чега је игуман манастира Завале Христифор Михаиловић служио свечано Бденије са шест свештеника и два ђакона. На Духовски уторак, 27. маја, посвећен је и на трону Захумско-Херцеговачке епархије, устоличен Петар Зимоњић. На његовој епископској хиротонији свештенослужили су сва три босанска митрополита, а присуствовали су његов стари отац и брат му Аћим. На свечаности је било преко 50 свештеника, 300 народних изасланика из српских православних црквеношколских општина и преко три хиљаде благочестивог народа из читаве Херцеговине. „У изасланствима бијаше цвијет народа Херцеговачког. Бијаху то све по избору људи, одрасли, крупни, виђени и у богато народно рухо одјевени.”

После Литургије, изасланик Васељенског патријарха Јоакима III, митрополит Дабробосански Николај (Мандић), предао је владичански жезал новом митрополиту Петру Зимоњићу, изговориши потом надахнуту беседу, која је на слављеника и на све присутне оставила дубок утисак. Између осталога митрополит Николај је рекао: „Уз ову кратку напомену, што произлази из дужности наше и љубави према теби, високопреосвештени и мили брате, честитамо ти получено данас свето архијерејство, које су ти намјенили и преко наше Смјерности предали носиоци највише црквене и државне власти, као одабрана оруђа благог промисла божјег, за непоколебиву вјерност и оданост твоју и за особита својства духа и срца твога. Нека оно буде на славу Бога великога, на корист и дику свете цркве наше, српском народу, – вјернима епархије твоје – на вјечиту душевну корист и славу. Тежак је, и претежак високи позив твој, пун одговорности пред Богом и светом црквом Његовом, пред сопственом савјешћу и одабраном честитом паством твојом; али је уједно утјешан и славан. Из покрета добре и племените душе твоје осјетио сам, како ти је морало заиграти срце у грудима на глас свете цркве, који те позивље и поставља за чувара гроба светитеља Саве, за владику и првосвештеника јуначке Херцеговине, драгог завичаја твога, постојбине, коју половица Српства с поносом својом славном колијевком зове; домовином нашег красног језика српског; огњиштем јуначком крвљу по сто пута преливеном, око кога су се гријали и челичили вјековни заточници св. вјере и слободе људске. Па кад то све знадеш ти, а знамо и ми сви, онда ће муке и борбе у том звању твоме бити теби права наслада душевна, снага духа и једрина срца, права дворба и угодба Богу, светој цркви и отаџбини нашој.”

После предаје владичанског жезла у присуству царског комесара барона Јована Апела прочитана је царска диплома за новог митрополита. Диплома је написана ћирилицом и ћириличким царским потписом потврђена. Текст дипломе гласи:
Ми Фрањо Јосиф I.
Цар Аустријски, краљ чешки и т.д.
и Апостолски краљ угарски
старајући се очински за црквене интересе сљедбеника српско-православне вјере и вољни, да се сва дјела Њихове цркве под Нашом заштитом руководе на славу Свевишњега и на спас вјерних, нашли смо се побуђени поводом тога, да се Свемогућем свиђело Себи примити Нашег милог и вјерног митрополита Серафима Перовића, на ново попунити упражњено мјесто митрополита херцеговачко-захумског и тиме опет указати вјернима ове епархије Нашу владалачку милост и благонаклоност. Па како Смо се увјерили, да архимандрит и конзисторијални савјетник источно-православне митрополијске конзисторије у Сарајеву Петар Зимоњић по свом знању и по свом црквеном животу заузима одлично мјесто међу својим вјернима и да има сва својства, која се по прописима источно-православне цркве изискује за митрополитско достојанство, то Смо се ријешили, да га Нашом одлуком од 8/21. маја 1903. именујемо митрополитом херцеговачко-захумским са сједиштем у Мостару.
Пошто Нам је новоименовани Митрополит објетовао свечаном заклетвом вјерност, послушност и штовање закона, то наређујемо овим, да се на њему обави рукоположење према установама источно-православне цркве, те да се пренесу на њега сва права, која припадају митрополиту при извршавању црквене власти у својој епархији.
За доказ и потврду тога издали Смо ову Нашу диплому, потписали је својеручно и дали је спровиђети Нашим државним печатом.
Дано у Нашем главном и престоном граду Бечу дана 14/27. мјесеца маја хиљаду девет стотина треће године.
Фрањо Јосиф с. р.

Пошто је прочитана царска диплома, царски комесар је прогласио Петра Зимоњића законитим херцеговачким митрополитом, рекавши: „Овај чин Превишње милости веома је знаменит, јер на столицу херцеговачке епархије већ по трећи пут засједа син те земље, а уз то овај пут још и носилац имена једне заслужне куће, коју сваки Херцеговац треба да штује. Зато је мени лично веома драго, што могу да иншталирам потомка чувеног старине, храброг херцеговачког војводе проте Богдана Зимоњића.”

На крају је говорио нови митрополит Петар. Његов говор се одликовао дубином богословске мисли, идеалистичким схватањем важности архијерејског достојанства и високом свести о превеликој одговорности за тачно испуњавање великих и тешких дужности. Захваливши се Богу, Цару, Патријарху, царском комесару, митрополитима, свештенству, он се обратио народу: „А шта да речем теби, роде мој мили, из кога сам поникао и ком толико дугујем, а с вама бих се најрадије више забавио и дуже поразговорио, имао бих вас зашто и покудити и похвалити, али хвалити вас нећу, јер се бојим, да ћу увриједити ваш понос таквим разговором мојим, а нећу вас ни кудити, јер се онда сам немам чиме похвалити. Радуј се, што сам дошао међу вас, јер и ако је земља ова сиромашна, богата је љубав ваша, а срце ваше од неба је пространије, и народ наш доказао је, да о хљебу самом не живи човјек. Знам ја, да ви кипите жарким родољубљем, а ви сте и лијепим српским језиком проговорили и свијету своју племениту и побожну душу открили и казали, како мислите и осјећате, те вас је цијело племе наше завољело. Мени се чини, да сте ви неку славу завољели, а та слава није лична ваша, него народа и цркве, дакле слава Божја, јер је вјера ваша православна на далеко чувена, као што је и љубав ваша према цркви православној, према школи и просвјети народној, према свему што је побожно, племенито, лијепо и узорито сваком позната. Па ако је истина, да сте тако у души расположени, онда ћемо се лако разумјети, јер сам и ја истом вјером просвјећен, истом надом проникнут и исте ме мисли загријавају. Ја вас поздрављам, браћо моја, при овом првом састанку нашем са речима: 'Мир вам'; мир Божји, који ум људски превазилази, нека влада у кућама, и породицама вашим, мир нека влада и међу вама свима у читавом питомом крају овом, мир нека влада у цркви нашој, која се као добра мати толико брине за нас, и која се радује заједно с нама, ако напредујемо, и плаче заједно с нама, ако назадујемо. Да, цркву су и добри и спомена достојни претци наши највише вољели, у њој су у најтежим часовима живота свога уточиште тражили и ту се вјером и надом у Бога и у бољу будућност рода свога напајали, и ми смо се, хвала Богу, до данас одржали.”

Тако је обављена свечаност посвећења и устоличења новог митрополита Захумско-Херцеговачког Петра Зимоњића.

 

 Даље



ПЕТАР ЗИМОЊИЋ (1866-1941)

МИТРОПОЛИТ ЗАХУМСКО-ХЕРЕГОВАЧКИ

МИТРОПОЛИТОВ РАД У ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ ЕПАРХИЈИ

МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ

ПОЧЕТАК РАТА И ХАПШЕЊЕ

СТРАДАЊЕ И МУЧЕНИШТВО