Loading...

 

  

 Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава

Обраћање на Екуменском сусрету у сарајевској катедрали - Сарајево, јануар 2007

У нашем времену често се говори о „технолошкој револуцији“ са обе међусобно супротне стране, оних који је заступају и оних који је анатемишу.

Питамо се, да ли на пољу новозаветног богословља, постоји суштинска разлика између вековног проблема технологије и данашње стварности? Наравно, можемо говорити о два последња века, које је обележила индустријска револуција, и то са свим својим друштвеним, политичким, етичким, верским и осталим последицама, Можда је реалније, уместо да говоримо о револуцији, признати да се одвија процес чији зачеци сежу у далеку прошлост, тј. много времена пре индустријске револуције.

Основни, нови елемент у савременој технологији је својеврсно изокретање ствари. Док је раније човек покушавао, да побољша своју превласт над природом, путем науке, сад урања у најунутрашњије њене законе, са вероватно корисним резултатима, али и страшним и неограниченим могућностима чињења интервенције и у самим законима природе.

У суштини, не лежи проблем у односу човека и природе, него у његовом поготку правог избора. Оправдано нам долазе речи праведног Јова: „Немилостив је птићима својим као да нису његови, и да му труд не буде узалуд“ (Јов 39,19). Дакле, наше је доба немилосрдно према својој деци, као да она нису његова. И још, одсуство расуђивања и страха у наше време, поништава сваки напор и труд, и на крају се показује као јурњава у празно. На крају, није наше да бележимо револуционарне промене, него да укажемо нашим савременицима на стварну сврху технологије и да предложимо право богословско и етичко просуђивање о њој.

Погледајмо, када почиње технологија? Адам у Рају беше „наг простотом и животом неизвештаченим“, каже Свети Григорије Богослов у својој беседи на Пасху. Он ни у чему не оскудеваше и није познавао вештину (технику), каже опет Свети Григорије Богослов. Његов (Адамов) позив, његово основно занимање било је богозрење – гледање у Бога. Бог га је учинио и „земљоделцем бесмртних усева“, како би се човек обрађивањем земље у Едему, непрестано бавио Богом. Дакле, технологија се појављује после пада човековог.

Адамов првородни син Каин био је земљорадник а Авељ пастир. Његов трећи син Енох, постао је неимар и градитељ града Од преосталих потомака, Јовиљ је био оснивач номадског начина живота. Његов брат Јовал био је изумитељ жичане музике која се свирала на псалтиру и китари, а Товиљ пак беше ковач бакра и гвожђа. На крају Енос, син благочестивог Сита, веран имену Божијем, установио је прво јавно сабрање; он беше утемељивач обреда да би се Богу служило (молило).

Тако, напредно појављивање технологије, почевши од земљорадње па све до индустрије, уз благослов Божји, изискује напоран рад, који даје могућност човеку да држи водећи положај наспрам природе, упркос паду целокупног људског рода. Нема сумње, технологија је резултат људске умне енергије и допуна његовој природној немоћи, наспрам стихија природе, животних потреба итд, али и супрот животињама, које имају довољну снагу за опстанак, каже Свети Григорије Ниски о стварању човека.

Треба рећи и следеће: стари народи и Свето Писмо нису разграничавали вештину и технологију која, ако одговара потребама наше природе, не би требало да буде страна или чак непријатељ добру. Вештина је претходила машинском раду, јер је била неопходнија. Техника се развијала, не као служавка горе наведених човекових занимања, него у циљу продуктивности и добити, тј. зараде. Човек је по Светом Григорију Ниском, „усправног става, ка небу стреми, и увис гледа“. Ове његове начелне карактеристике су оне, које саме по себи назначују његову царску вредност.

Аутоматизам индустријског периода, и информатика „пост-индустијске“ епохе, као и еколошка природа, постављају пред нас питање: Чему нам служи савремена технологија, која је прождрљиви поклонички идол, машина коју ми нисмо у стању да контролишемо? Ако је тако, а јесте тако, наше друштво би једино требало да машину храни, Ево примера: један уважени јерарх Русије (Филарет, митрополит мински), открио је, да су се производи огромних рудника гвожђа користили искључиво за израду нових багера за те исте руднике.

Са друге стране, неки други људи, користећи се историјским аргументима, и позивајући се на нашу немоћ, питају шта све може донети еволуција проналазака, негирајући сваку етичку интервенцију. Треба рећи, опасност за нас људе представља безобзирност техничке владавине, као и њене манипулације, које заједно имају циљ да делују скоро загушујуће у нашим људским животима, да нам пруже решења проблема техничким средствима, независно од етичких и метафизичких начела.

Чујмо и глас нашег хришћанског предања, тј. став Цркве о дотичном проблему: Црква Христова чува суштинску и једину моћ, коју црпи из свог живота и искуства, као непресушни извор у пустињи. Да поменемо као пример, живот уризничене монашке традиције, која за увек остаје дубока и животворна. Монаси су се кроз векове показали као озбиљни фактори научне и техничке креативности.

На средњевековном Западу, монаси су били ти који су васпоставили културу, уништену од варварских најезди. Манастири су тада постали огњишта природним наукама. У њима се развила математика, зоологија, хемија, медицина итд, Главни манастирски изуми постали су „база“ занатству. Исто тако манастири су били ти који су оплемењивали земљишта и створили могућност за развој пољопривреде. Наш православни Свети Антоније Атонски, направио је мешалицу за тесто, коју су покретали волови, како монаси не би изостајали са богослужења. Ово дело, као и она напред поменута, беше најбољи „спој благоумећа и симпатије“. Слично се дешавало и на другим просторима, где су подизани хришћански манастири у свету. Манастири су увек живели као есхатолошка стварност и предокус Царства Небеског. Због тога су и били узор подражавања организоване заједнице јеванђелског живота, људског достојанства, слободе и служења ближњима.

Због тога су Свети Оци, технологију у манастирима подводили под два критерија, као што каже Свети Василије Велики: критеријум о раду и критеријум о избору занимања. Овом особином бирају се занимања, која чувају „мирноћу и нечујност“ монашког живота. Занати су по Светом Василију Великом, „сами по себи неопходни у животу и пружају велику корист“, да се очува јединство живота браће и сестара, нерасејаност и приврженост Господу. По Светом Василију Великом, уопште важи, да нам „заједнички циљ буде испуњење потреба које имамо“. Ово ће допунити Свети Петар Дамаскин речима: „Наиме, све оно што је против неопходне потребе, постоји као препрека ономе који хоће спасење, а то је све оно што не доприноси спасењу душе, него угађање телесном животу“. Наравно, ова начела не важе само за манастире. Она би могла да постану смернице, у преко потребном контролисању технологије, ако не желимо да нас она погуби.

Најстрашнији непријатељ, кога је створила индустријска цивилизација јесте култура информатике и сликовито преношење порука, то је лукаво одвраћање пажње. Човек, тонући у милионе слика и шароликих представа телеоптике, и уопште узев средстава информисања, губи свој мир, владање над собом, могућност богозрења и сабирања, и тако се окреће спољним збивањима. Човек постаје стран и туђ самом себи, окорео у односу на свој владарски ум. Човечије, а нарочито дечије срце и ум, ако прате телевизијски програм у просеку 35 сати недељно, како кажу статистике, не постају ли слуге свему негативном? Ту је потребно хришћанско трезвеноумље.

Учење Светих Отаца о трезвеноумљу, наоружава човека како би се ослободио разорних последица технолошког друштва. Трезвеноумље је чувар сваком човеку, „пружалац свакога добра овог века и будућег“ каже Исихије Старији у писму Теодулу. Филотеј Синајит вели: „Трезвеноумље је пут који води у Царство – оно које је у нама и оно будуће“. Трезвеноумље није повластица само оних трудбеника богозрења, него важи и за све оне који желе да буду свесни речи апостолске: „Који овај свет употребљавају, као да га не употребљавају, јер пролази обличје овога света“ (1 Кор 7,31). Нема сумње, у индустријском добу човек је постао потрошачки сужањ израђених предмета. У постиндустријском друштву он постаје још већи потрошач и још већи роб слика и информација, које му испуњавају живот.

За сваког човека који долази на овај свет, уздржање и трезвеноумље представљају готово оружје, изнедрено најпре из искуства, и то понајпре из монашког живота и хришћанског Предања, које укида човеково ропство и чува његово здравље и господарство као сина Божијег. Ово је браћо и сестре, тема о којој се много више може рећи и написати позамашна књига.

Ја сам се потрудио да вам у најпотребнијим мислима изнесем слику, која не оплемењује и слику која оплемењује, како би човекова личност, била извршитељ Божије заповести: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески“ (Мт. 5,48).