Loading...

 

  

 Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава

Обраћање на додјели почасног доктората Универзитета у Источном Сарајеву - Источно Сарајево, децембар 2007

Господ је удео наслеђа мога и чаше моје;
Ти си који вапостављаш наслеђе моје (Пс. 16,5).

Благосиљаћу Господа који ме је уразумио (Пс. 16,7).
Сви моји управо поменути радови представљају објашњења Речи Божје, кроз призму Светог Писма Новога завета, а и Старога завета уколико сам се у својим тумачењима и њега, свакако, дотицао. Разлози зашто сам тако чинио јесу многи, а највећи је искрена жеља да се Свето писмо правилно разуме и, сходно томе, исправно живи. Прилике су учиниле да се бавим овим послом, да будем стални ученик, јер сам се целога свога живота учио предавајући Свето писмо Новога завета ученицима богословских школа. Своје егзегетске и друге богословске радове првенствено сам писао за богослове и студенте Богословског факултета или, пак, за наше свештенство, али и за све друге који желе да Реч Божју схвате онако како то учи наша Света Црква од Истока.

На овом свету имамо, строго узевши, две врсте људи: оне који верују и држе Закон Божји, и оне који не верују и по своме избору противе се вољи Божјој. Дозволите ми да као пример противљења вољи Божјој поменем само један случај из Другог светског рата. У селу Прологу код Ливна живела је једна српска породица од седам чланова. Бездушним људима сметала је и ова једна једина српска породица, и зато, кад је настао онај свеопшти покољ, за Србе заувек непреболне 1941. године, једне ноћи извели су целу породицу у поље и стрељали. Када су сутрадан дошли да покопају лешеве, нашли су још живу једну девојчицу од десет година. Седела је међу телима сродника, наслоњена на мртву мајку плачући. Видевши да поново долазе они који су поубијали сву њену родбину, обратила се једном од њих речима: „Чико, ја сам још жива. Немојте ме убити!“ Човек би помислио да ће та молба из уста тог малог рањеног анђела и камен дирнути. Међутим, међу тим људима није се нашло ни једно живо и осетљиво биће за туђи бол, које би се смиловало на то дете које никоме никаквог зла није нанело. Ни те тужне и преклињуће очи, које су сву ноћ плакале, нису помогле да буде поштеђен живот тог малог сломљеног бића, жељног живота. Питамо се, колико хиљада је било таквих и тежих случајева?! И ради таквих бездушних људи Бог је дао своју Реч, те сам и ја, тумачећи ту Реч Живота, чинио то и ради таквих људи.

Текући живот, поготово искуство духовника, потврђује речи Шекспира: „Зло што људи творе, живи и после њих“. Ко од вас не зна барем за један пример како се свети проливена крв, како се страшно муче они који се криво закуну, који невиног оклеветају, па и они који светињу скврнаве. Који кума или родитеља увреде, који свој пород убијају, који туђе куће и бракове растурају, који врше убиства... Нека је све то далеко од нас!

Тако се уверавамо да има људи који не знају за Бога, не знају за душу, којих се нико у свету не тиче. Нема сумње, постоје људи који себе зову живима, а мртви су – мртви духом, а мртви и срцем. Од таквих духовних лешева нека се нико ничем добром и великом не нада.

Прошло је време када је самоуверење било моћније од знања, егоизам од морала и идеала, грађански кукавичлук од националног поноса и достојанства. Настојмо да буде онако како је казивао псалмопевац: „Да оцеви виде синове својих синова; да буду за столом очевим као плодне гране маслине“. Да опет позивамо, да освежимо, наситимо, утешимо и обновимо, као у орла, младост свога народа жедног Речи Божје.

Када сам припремао своје радове ради објављивања, говорио бих себи како је важно занемаривати сва овосветска уживања, лепршавости овога света, а цело своје биће испуњавати само оним што је души на ползу. Овакву поруку сам упућивао својим ученицима богословије и студентима теологије, као и онима који поседују целокупна моја дела. А уверавам вас да то „није са усана лажљивих“ (Пс 17,1).

Онда кад су ова тумачења настајала, пошло се скоро од ничега. Није било услова за бављење науком и дубљим изучавањем. Знања жељним младим душама морало се нешто говорити. Тако је општа невоља од мене створила писца.

Пре него се осврнем на резултате, желим да Вам нешто исповедим. Када сам почео са писањем – а то је било давно – плашио сам се и устручавао. Мислио сам да нећу умети пренети пером оно што сам спремао казивати будућим читаоцима, првенствено онима који ће се бавити теологијом или пастирским радом и целога живота подучавати друге у хришћанској науци. Моје даље искуство је било да ови читаоци управо разумеју све написано и у својим одзивима показивали су велики успех. Њихова душа је пројављивала непрекидну жеђ за знањем и даљим напредовањем на започетој стази тумачења Богом надахнуте речи како је забележена у Светом Писму, тој Књизи над књигама. Управо то ми је био путоказ у нова стремљења и бодрило ме у даљем трагању за смислом богонадахнуте Речи.

Шта нам пружа тумачење Светога Писма, те Речи Божје? Пре свега, божанску изградњу, уздизање по лествици усавршавања. У том смислу вели св. Јован Златоуст: „Реч Божја, духовно проучавање, личи на неку бушилицу која савлађује тврдокорност нашега срца. Личи на брод који ломи наше страсти као таласе воде. Чисти наша срца, како бисмо у њих усадили врлине. То је божанствена изградња. Стичемо љубав према човеку, покајање, скрушеност и просвећење. Читајући духовне књиге, почињемо да осећамо као што осећа Христос. Мислимо онако као што мисли Христос. Слушамо као што слуша Христос. Стичемо ум Христов (1 Кор 2,16).“ А пре њега, апостол незнабожаца, велики тумач Речи Божје, Павле, каже: „О дубино богатства и премудрости и разума Божјег! Како су неиспитани судови Његови и неистраживи путеви Његови! Ко позна мисао Господњу? Јер је од Њега и кроз Њега и у Њему све“ (Рим. 11,33-34.36).

Затим, Свето писмо нам пружа божанско познање и божанску љубав. Проучавајући свете књиге, благодаћу Божјом стичемо божанско познање, богопознање. Лично Бог дела у нама. Учимо истине своје вере. Учимо ко је Бог, шта је све учинио за нас, а шта треба да чинимо ми, и то сваког тренутка. Па и овосветска књига, ако је вредна и надахнута, корисна је, а камо ли Књига над књигама, Свето писмо које пружа духовне поруке. Дакле, читамо оно што је казао Бог. Ако за време читања неког текста зачујемо неки познати глас, рећи ћемо: „То је мој пријатељ или мој познаник“. Глас открива човека. И тако, где је Реч Божја, тамо је и Бог, тамо се пројављује Бог. Отуда је ова света књига једна тајна и један знак који у себи открива присуство Самога Бога. А ми смо управо народ аутентичне Књиге.

Из овога разлога, у мојим новозаветним тумачењима и у другим богословским делима – у овом тренутку штампаним на више од 3.500 страница – уз помоћ списа духовних горостаса и ауторитета већих од моје маленкости, излагао сам аутентично тумачење Цркве, које је требало једино прилагодити схватању данашњег човека. Али не на начин да непрестано наводим шта је данашњи егзегета писао о појединим теже схватљивим библијским местима (2 Петр. 3,16), него како су таква места схватали уцерковљени људи, пре свега, Свети Оци, кроз историју Цркве. По томе се моја тумачења и разликују од савремених западних коментара на поједине новозаветне списе, а само из разлога што им је драже да наводе схватања једни других уместо како то место разуме човек који поседује ум Христов! А свети Григорије Богослов је рекао: „Богослов је онај који се моли, а молитељ је богослов.“

Никад не треба заборавити да је Црква спој историје и надисторије, она је бања пакибитија, бања поновног рађања у којој се збивају чуда. Земља и небо, тело и душа, човек, анђели и Бог, садашњост и будућност – све је заједно, саборно. Све се сједињује у једну стварност која се зове Црква. Христос и ми заједно с Њим. Говорио је један светитељ: „Живећи на земљи, празнујемо небо“, када имамо Реч Божју у срцима и на уснама. Јеванђеље нам је открило тај чудни закон живота: да замире личност отргнута од Бога и љубави према другима, и заузета једино собом, али да она оживљава када човек превазиђе себе, када заборави на себе, када воли и када утка живот свој у живот Божји и у живот других, ближњих.

Ретко да је ко у читавој историји Цркве, из љубави према Христу и људима, тако мало штедео себе као што је то чинио свети апостол Павле. Вреди прочитати само Дела апостолска и последње две главе Друге посланице Коринћанима па видети шта је овај човек с радошћу чинио и претрпео за дело Божје. Али је та драговољна жртва била награђена још овде на земљи. Тај неугледни растом, мали старац, срушио је цели дотрајали, зрео за обнову, древни свет, милошћу Божјом.

С друге стране, у нашој српској историји нико није тако истински живео, нити толико урадио до онај царевић-монах. Није он жалио себе, него је свим својим бићем горео у служењу Богу и ближњима. Замислимо колико је владалачке деце брижно чувало свој удобан живот, а данас им се ни име не зна. Свети Сава је жртвовао свој лични живот, савлађивао се, патио, учио, помагао, мирио, стварао и потом стекао живот: за друго, за вечност, и дао да у плодовима тог живота уживамо и ми данас овде окупљени, као и Срби по целој васељени.

Овом приликом топло благодарим Господину ректору Универзитета у Источном Сарајеву професору др Митру Новаковићу на овом високом признању мојој 50-годишњици живота и рада у црквеној просвети, углавном у време када је она била потиснута на ивицу јавног живота, као и свима Вашим колегама господи професорима, члановима Универзитетског савета и Универзитетског већа, потом и свима другима који су допринели да стекнем ово почасно звање. Искрено говорећи, питање је да ли сам га стварно заслужио, пошто су моје духовне вредности мале за овакву награду.

Уверен сам да сви ми – а можда није свима дато – можемо кренути путем апостола Павла или, пак, Светога Саве. Ја лично нисам намеравао да чиним дела која ће задивити свет, него оно што је било у мојој моћи, са жељом да, уз благодат Божју, помогнем првенствено овим младим богословима, а и свима другим посленицима у Винограду Господњем, који ће проповедати веру нашу православну и живети по њој.