Страницу одржава
Др НЕКТАРИЈЕ КРУЉ (1879-1966)
РАД У МИТРОПОЛИЈИ
Митрополит Нектарије се коначно преселио из Тузле 1955. године у Сарајево, пошто је епископ Захумско-Херцеговачки Лонгин (Томић) изабран за Зворничко-Тузланског епископа. Следеће године је укинута Будимљанско-Полимска епархија, па је пријепољско и пљеваљско намесништво припојено Дабробосанској епархији. Први пут је митрополит Нектарије у пратњи проте Милана Д. Смиљанића и ђакона Бранка Петровића посетио ова намесништва 1957. године ради упознавања са приликама и свештенством. Овом приликом је посетио Пријепоље, Пљевља и манастире: Свету Тројицу код Пљеваља, Милешеву код Пријепоља и Бању код Прибоја. Сагледавши прилике у манастирима обећао је братствима манастира свесрдну помоћ.
У ово време било је актуелно питање признавања свештеничког удружења од Српске Православне Цркве. Митрополит Нектарије спадао је међу архијереје који су били против тога. Какав је био његов став о овоме питању видимо из службене белешке Савезне комисије за верска питања сачињене крајем 1956. године. У белешци је цитирана изјава митрополита да „ни у једној православној цркви, укључујући и оне у комунистичким земљама не постоји свештеничко удружење. Цркви у СССР-у чак је било потпуно непознато нешто такво приликом посете делегације СПЦ, у Грчкој исто тако; јасно је да је удружење у Југославији створено са циљем рушења цркве. Ако га немају ни друге православне цркве не треба да га трпи ни СПЦ, треба га укинути, па ако ништа друго, а оно ради јединства и једнообразности у целом православљу”.
Током 1957. године митрополит Нектарије је више пута посетио босанско-херцеговачку комисију за верске послове. Ишчитавањем службених забележака видимо шта су били поводи за ове посете. Из службене белешке од 1. фебруара 1957. године видимо да га је примио секретар комисије. На почетку разговора митрополит је нагласио да се у БиХ чини неправда Српској Православној Цркви „јер друге вјерске заједнице добијају обимну помоћ, док је православна црква изостављена. Мисли, да у вези са овим посјети највише државне руководиоце и у Београду и да им изложи стање православне цркве у БиХ, те да од њих тражи помоћ”. У даљем разговору покренуто је питање добијања дозволе и помоћи за оправку цркве у Чајничу. Да би био сигурнији да ће комисија интервенисати, митрополит је обавестио секретара да предстоји посета Руског патријарха ФНРЈ, који ће на његов позив посетити БиХ, а поред осталих места и Чајниче. Поред осталог и због тога интервенише за оправку цркве и доделу помоћи, а ако му се не изађе у сусрет, тражиће помоћ руске цркве. Даље у разговору, као и свим следећим, редовно је покретано питање македонске цркве, свештеничког удружења итд. Следећа посета босанско-херцеговачкој комисији за верске послове била је 13. априла 1957. године на позив Влада Шегрта, председника комисије. Овом приликом је Влада Шегрт обавестио митрополита да је за оправку манастира Житомислића дата дотација у износу од 1.600.000 динара „и да ће се дати одобрење за рестаурацију цркве у Чајничу”. У наставку се разговарало о македонској цркви, о ригорозном поступању еп. Лонгина према свештеницима, о градњи цркве у Бања Луци итд.
Свакако да је посета Српској Цркви патријарха Руског Алексија са пратњом октобра 1957. године историјски догађај. У пратњи патријарха Алексија били су: митрополит Мински и Белоруски Питирим, архиепископ Одески и Херсонски Борис, епископ Пермски и Соликамски Павле, ректор Московске Духовне академије и семинарије протојереј Константин Иванович Ружицки, архимандрит Пимен, игуман Александар, протојереји из Москве Михаило Викентијевич Зернов, Димитрије Павлович Цветков, Данило Андрејевич Остапов, секретар патријарха Алексија, Алексије Данилович Остапов, доцент Московске Духовне академије, и јерођакон Тројице Сергејевне, Платон. Делегација је 18. октобра из Београда допутовала у Сарајево у посету епархији Дабробосанској на позив митрополита Нектарија. У пратњи руске делегације су били: патријарх Српски Викентије, еп. Нишки Јован, еп. Бањалучки Василије, еп. Браничевски Хризостом и Пакрачки Емилијан. Госте је 19. октобра примио Осман Карабеговић, председник Извршног већа БиХ. Сутрадан, у недељу 20. октобра служена је свечана Литургија у Саборној цркви у Сарајеву. Служили су митрополит Питирим и Нектарије и еп. Нишки Јован уз саслужење руских и српских свештеника. На Литургији су били присутни патријарси Алексије и Викентије и остали наши и руски архијереји. На крају Литургије Руског патријарха је поздравио митрополит Нектарије следећим речима: „Данас је Сарајево весело! Данас је Сарајево поносно, јер види у својој средини тако високе госте велике Руске православне цркве. Весели се народ са свештенством, веселим се и ја као њихов архипастир и у том ускићењу могу само да рекнем са пророком Исаијем: 'Ево мене и ево моје духовне дјеце, коју ми је дао Бог.' Молим Вас, Ваша Светости, дигните своје свете руке и благословите нас и поучите нас. Народ са свештенством радује се Вашем доласку и поздравља Вас кроз моја уста поздравом јерусалимске невине дјеце: 'Осана, благословен грјадиј во имја Господње'.”
Захваливши се на топлим речима митрополиту Нектарију и срдачном пријему, патријарх Алексије између осталога каже: „Ми настављамо да се упознајемо са животом ваше Цркве и радујемо се што видимо свуда лепоту Божјих храмова и мноштво верника. То сведочи о ревности архипастира и врлинама свештенства. Знамо да народ уме да цени заслуге својих духовних отаца и да само правим и оданим слугама Божјег олтара поверава своје срце. Наша молитва у овом светом храму све нас је окупила и верујемо да је Господу наша заједничка молитва угодна, јер је у духу Његових речи: 'Где су двојица или тројица у моје име – и ја сам са њима заједно'.”
После Литургије приређен је свечани ручак у хотелу „Европа”. За време ручка митрополит Нектарије, поздрављајући Руског патријарха, изразио је радост што су у посети његовој епархији два патријарха, Руски и Српски. У продужетку каже: „Далеко би ме одвело када бих стао набрајати шта је све током историје Руска православна црква и у материјалном и у моралном погледу учинила сестринској Српској цркви и руски народ братском српском народу, нарочито док су српска црква и српски народ стењали под османлиским игом, а у току два велика свјетска рата српски народ са руским народом борио се раме уз раме за своју егзистенцију – за своје бити или не бити. За та доброчинства ми остајемо вечити дужници и можемо само рећи: хвала Руској православној цркви и руском народу.”
На поздрав је одговорио патријарх Алексије рекавши: „Наша делегација и ја необично се радујемо што смо посетили град Сарајево и захваљујемо свима који нам овде указују топло гостопримство. Разуме се да за нас духовна лица чини особиту радост кад видимо са каквом се усрдношћу верници односе према цркви. Ми смо били данас сведоци тога за време богослужења у Саборној цркви.”
За време боравка у Сарајеву гости су посетили: Стару цркву, Сарајевско гробље, Музеј Гаврила Принципа, Музеј Босне и Херцеговине и Фабрику мотора у Храсници. Цркву у Зеници као и Фабрику челика и гвожђа посетили су 21. октобра. После ручка у фабричком ресторану вратили су се у Сарајево. Увече је приређена опроштајна вечера у хотелу „Србија” на Илиџи. На крају вечере патријарх Алексије је рекао следеће: „Пошто се наш одлазак из ове дивне покрајине – Босне и Херцеговине ближи своме крају ја осећам за своју дужност и обавезу да се још једном топло захвалим свима а нарочито нашем услужном домаћину Високопреосвећеном митрополиту Нектарију. Није лако било за овако велико друштво да се нахрани и да се удобно у сваком погледу смести. Па не само да је то учињено већ смо сви и лепим поклонима обдарени. То нас све обавезује да све ово дуго памтимо и да стално мислимо на Босну и Херцеговину.” После патријарха Руског захвалио се на гостопримству и патријарх Српски Викентије. Затим је митрополит Нектарије рекао: „Са мојим свештенством а помогнут од Владе НР Босне и Херцеговине постарали смо се да све наше драге госте што боље и што срдачније дочекамо. Молимо вас да опростите ако све није било како треба, али вас уверавам да је наша добра воља била ту да вас што боље дочекамо и угостимо. Благодаримо вам свима и молимо вас да од наше покрајине понесете најлепше успомене.” Одговарајући на речи митрополита Нектарија патријарх Алексије је рекао: „Сада Босна и Херцеговина нису за све нас апстрактни појмови, већ стварност – већ нешто што смо својим очима видели и својим душама осетили.” Увече, око 21 час, свечано испраћени гости су отпутовали возом у Београд.
Изгледа да је долазак руске делегације у Сарајево учинио да се односи између власти и митрополита Нектарија побољшају. То се може закључити из извештаја босанско-херцеговачке комисије за верске послове о деловању клира у Босни и Херцеговини, од 6. новембра 1957. године, упућеног Савезној комисији за верска питања. За митрополита Нектарија се каже: „За Круља се може тврдити да је много мекши него раније. То је донекле показао и приликом боравка делегације Руске православне цркве, што се могло уочити кроз његово држање, поздравне говоре и здравице... Он је такођер од секретара Комисије примио једну своту новаца за личну употребу. Иначе, он то све раније не би учинио. Све то говори да се и код њега нешто мења.”
Колико се пратио рад епископа види се и по томе што је босанско-херцеговачка комисија за верске послове обавештавала Савезну комисију за верска питања и о разговорима који су вођени са епископима. У једном таквом извештају од 13. децембра 1957. године за Нектарија се каже да је имао неколико разговора са секретаром комисије у вези са посетом делегације Руске Православне Цркве и рестаурације цркве у Чајничу. У извештају се каже да је питање цркве у Чајничу решено, „а истовремено доказано је Круљу да су и превише овај проблем истицали као кривицу органа власти иако тамошњи парох није по прописима, о добивању грађевинске дозволе поступио. И једни и други разговори имали су одређену корист. Ако ништа друго, утицало је се на извјесно зближење и боље познавање прилика, па и самих личности”.
Почетком 1958. године Савезна комисија за верска питања саставила је годишњи извештај о раду Српске Православне Цркве. У делу где се говори о епископима митрополит Нектарије је сврстан међу епископе са позитивнијим држањем него ранијих година. Као пример наводи се његов говор у фабрици бакра у Севојну, који је објављен у црквеној штампи.
Јула месеца 1958. године изненада је умро патријарх Викентије. За новог патријарха 13. септембра исте године изабран је епископ Жички Герман (Ђорић). Устоличен је сутрадан 14. септембра у Саборној цркви у Београду. Устоличење у древној Пећкој патријаршији било је крајем маја 1960. године. По одслуженој Литургији, 29. маја у цркви Светог Спаса у Пећкој патријаршији, патријарха Германа су увели у трон Пећких патријараха митрополит Дабробосански Нектарије и митрополит Загребачки Дамаскин. На свечаном ручку патријарха Германа поздравио је митрополит Нектарије. У поздравној речи говорио је о улози Српске патријаршије и патријараха у току 600 година постојања. Истакао је да је Српска Црква увек делила судбину свог народа и помолио се Господу да молитвама Светог Саве и Светих Патријараха помогне патријарху на тешком и одговорном путу. Одговорном пред историјом, народом и Богом.
Иако је био у годинама митрополит Нектарије је био веома покретљив. Тако је заједно са епископом Жичким Василијем узео учешћа 1. септембра 1963. године у селу Сељанима код Пријепоља у обележавању троструког јубилеја: 116 година од обнављања цркве, 88 година од подизања „Бабинске буне” код цркве и 131 годину прве основне школе у овом крају, која је радила у манастирском конаку. На Литургији је беседио еп. Василије. После Литургије Светозар Душанић, управник Музеја СПЦ у Београду, одржао је предавање на тему: Будимљанска епархија и манастир Успења Пресвете Богородице у Сељанима код Пријепоља.
Последња канонска посета митрополита Нектарија била је у Полимљу. Последњу архијерејску Литургију служио је 4. септембра 1966. године у Поблаћу код Прибоја на Лиму. После митрополитове проповеди одржао је предавање Светозар Душанић на тему: Полимље и задужбина Мехмед паше Соколовића у Поблаћу код Рудог. Дуго је тога дана стари митрополит кропио народ освећеном водом и благосиљао часним крстом. Био је то поздрав са паством, јер се кроз три дана упокојио.
Др НЕКТАРИЈЕ КРУЉ (1879-1966)
РАД ЗА ВРИЈЕМЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
РАД НАКОН ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
РАД У МИТРОПОЛИЈИ