Loading...

 

 

 Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава

МОЈСИЈЕ (Петровић)
митрополит дабро-босански 1709-1713
и митрополит београдско-карловачки 1713-1730.


Српска православна црква је у осамнаестом веку имала ту срећу да за првопрестолнике има врсне, спремне и времену дорасле архијереје. Међу њима посебно место заузима Мојсије (Петровић), реформатор црквено-народног живота у Београдско-карловачкој митрополији. За велике реформе које је изводио требало је заиста имати велике снаге и смелости, а он их је имао и није се обазирао на тешкоће које је доживљавао.
Мојсије (Петровић) је по рођењу био Београђанин. Рођен је 1677. године од оца Петра и мајке Јелисаве која је касније примила монашки чин. Будући да је у то време у Београду било доста Грка, вероватно је Мојсије похађао грчке школе. „То се види и из тога што је он још као сарајевски митрополит-владика, шиљан био од Српског архијерејског синода у Цариград к васељенском патриарху, што се заузимао за грчку школу и пјеније а и што је после њега заостало доста и грчких књига".
Касније је науке учио на двору патријарха Арсенија (Црнојевића) у Сентандреји. Ту га је патријарх и рукоположио (пре примања монашког чина) у чин ђакона и потом је упућен у Пећ, вероватно у некој мисији, новом патријарху Калинику, где је примио монашки чин. По повратку га је у чин јеромонаха рукоположио митрополит Стефан (Метохијац), администратор Крушедолске митрополије. Приликом поновног боравка у Пећи произведен је у чин протосинђела. За митрополита дабро-босанског Мојсија је посветио патријарх пећки Калиник 30. октобра 1709, а грамата му је издата 4. новембра исте године. Нови митрополит је стигао у Сарајево око 19. новембра, „али је одмах отишао натраг". Митрополит Мојсије је „долазио и догодине (1710) и тада је донио писмо од патријарха Калиника, у коме патријарх моли (или заповиједа ?) да се за ношење патријарашке тепсије таса по цркви узме још 8 празника. Са пређашњих 12 било је сада 20 празника, о којима се од народа скупља новац за патријаришију".
За време своје краткотрајне управе дабро-босанском митрополијом, Мојсије је често био изван ње на разним путовањима, црквеним пословима, што се види из његових сачуваних бележака.
После смрти патријарха Калиника 16. августа 1710, ишао је 8. септембра на заседање архијерејског сабора у Пећ, а већ 28. септембра у Цариград, по одлуци истог сабора. И после избора новог српског патријарха Атанасија, 6. јануара 1711, био је у Сарајеву свега два-три дана, а потом га видимо у Темишвару, Београду и опет у Сарајеву. Када је патријарх Атанасије
отпутовао 25. фебруара 1712. у Београд, у Пећи је оставио митрополита Мојсија да га замењује. У првој половини 1712. године трипут је службено боравио у Темишвару и, најзад, при повратку у Београд, „био затворен 46 дана, од куд се избавио пошто је платио Актерију мумбаширу 100 гроша и 50 гроша харача".
Као и сви епархијски архијереји онога времена, митрополит Мојсије је у Сарајеву имао свога заменика, егзарха Мелентија, који га је касније и наследио на митрополитској катедри. Наиме, када се упразнила Београдска митрополија, „патријарх Мојсеј јавља Сарајлијама да је остала упражњена београдска митрополија и да он нема тамо поставити кога другога до њихова митрополита Мојсеја. Синови црквени одговоре патријарху 1 (12) октобра изражујући своје жаљење за митрополитом. Његов премјештај сматрају понижењем за себе, а без икаквог разлога, јер не знају шта су скривили. И онако им је митрополит ријетко долазио, пошто је увијек служио светоме пријестолу патријархшаства, а они су стајали без пастира, очекујући када ће их посјетити. Веле да ово патријарашко рјешење не смију јавити народу. Моле патријарха да на београдску митрополију пошље кога другога, а њима да остави њихова митрополита.
Молба општинска није могла дјеловати на патријарха да промијени саборно рјешење. Митрополит је одмах отишао из Сарајева, а стигао је у Београд 14 (25) новембра". О свом премештају мирополит Мојсије оставио је запис у тестаменту, рекавши: „зде же въ Белградъ прилучищся нъ которому волнененю, и претикан и цркви христовъй и с' нуждою паки соборне преселивше мя отъ Босни въ здешную митрополию".
„Још пре закључења мира у Пожаревцу Мојсије је отпутовао у Беч и ту се задржао од фебруара до новембра 1718. године тражећи да буде потврђен за архиепископа и митрополита београдског. У исто време тражио је зајемчење свију оних права и слобода, које његова једноверна браћа и саплеменици имају у Угарској".
О својој акцији у Бечу Мојсије је обавестио митрополита карловачког Викентија, који је наредио Будимцима да му се нађу при руци. За време свог вишемесечног боравка у Бечу, Мојсије је искористио прилику да се обрати за помоћ руском цару Петру Великом и замоли га да помогне обнову београдске Саборне цркве. Међутим, тражену помоћ није добио.
Иако је Мојсије желео да буде потврђен за митрополита свих Срба у Аустрији, и с обзиром на болест митрополита карловачког Викентија, он је потврђен само за архиепископа и митрополита у краљевини Србији, с тим што су под његову управу потпале и Ваљевска, Темишварска и Себешка епархија (Вршачка). Као такав, потврђен је од патријарха пећког Мојсија за само-сталног „архиепископа и митрополита краљевине Србије и Баната темишварског".
Бојећи се сједињена Београдске и Карловачке митрополије, Дворски ратни савет наложио је београдском заповеднику генералу Odiyer-у да мотри „да митрополит ни на који начин не
присваја себи власт над целим српским народом, већ само над клером свога обреда".
Када се у септембру 1722. године одржавао Српски народни сабор, царским рескриптом од 23. јуна (4. јула) 1722. било је забрањено да у његовом раду узму учешћа посланици из Србије и
Баната. Београдски, пак, заповедник пуковник Corrado забранио је митрополиту Мојсију одлазак на Сабор. Међутим, Мојсије је не само отишао на сабор, већ је и активно учествовао у његовом раду. Сабор је једнодушно изабрао 8. септембра 1722. године митрополита Мојсија за коадјутора оболелом митрополиту карловачком Викентију, а „после смрти једнога од њих двојице да се обе митрополије споје у једну".
Међутим, аустријске власти су ставиле до знања митрополиту Викентију да Мојсију не дозволи „никакво вршење архијерејских дужности у својој митрополији". На крају је издат и краљевски рескрипт Дворског ратног савета од 24. новембра (5. децембра) да се не може дозволити постављање коадјутора, „а најмање у лицу београдског митрополита Мојсија Петровића".
Иако је раније било несугласица између двојице митрополита, Викентија и Мојсија, овога пута је Викентије био посебно заинтересован да се одлука о сједињењу двеју митрополија спроведе у живот. Митрополит Викентије је умро 23. октобра 1725. године, а Изборни сабор састао се 1726. године, и против воље државних власти изабрао Мојсија „за архијепископа српског народа живећег под влашћу царевом". Тада је дворски комесар добио из Беча упутство да Мојсија устоличи само као архиепископа и митрополита карловачког. Устоличење је извршено 27. фебруара (10. марта) 1726. На молбу Сабора да се обе митрополије уједине, цар је Мојсију поверио да управља и Београдском митрополијом, а потом му је уступљена на администрацију Србија, темишварси Банат и Мала Влашка. И поред свих забрана, народ је на ове две митрополије гледао као на јединствену Београдско-карловачку митрополију, а ову титулу ће понети и први српски патријарх васпостављене Српске патријаршије 1920. године.
С обзиром на забране из Беча и друге нерешене проблеме из области црквено-народног живота, митрополит Мосије је пробавио у Бечу скоро две године и заузимао се да се они повољно реше.
Видећи у каквом се стању Црква и народ налазе, Мојсије је, као сјајан организатор и смели реформатор, приступио раду на побољшању прилика у повереној му митрополији. Он је врло
добро знао да су Аустрији „требали што дивљији српски војници, као баук за заплашивање свих непријатеља Хабзбурговаца, и уопште што неукији Срби, који би се дали лако поунијатити. Зато су Срби морали тражити помоћ на другој страни. У туђе школе у Аустрији нису хтели слати своју децу због стварне опасности од Уније, него су покушавали основати своје, и то помоћу руских учитеља оданих православљу. Мудрој и истрајној енергији митрополита Мојсија Петровића пошло је готово немогуће за руком – он је основао руске школе међу аустријским Србима, створио је просветну државу у држави, и то непријатељску".
На његову молбу руски цар Петар Велики послао му је 400 буквара и 100 славенских граматика, које је он двапут прештампао, 1726. и 1727. године, али је због Румуна додао и
румунски језик. Покушао је попут патријарха Арсенија III (Црнојевића) и Исаије (Ђаковића) да исходи дозволу за отварање српске штампарије, али га је Беч упутио на штампарију у Трнави, од које је он зазирао.
Са штампаријом митрополит Мојсије није успео, али је успео да за учитеља славенсколатинске школе, која је отворена 1726. године, добије учитеља Максима Суворова. Будући да из Русије
није добио учитеља и за грчки језик, држао је у Београду грчког даскала Герасима.
Посебну пажњу митрополит Мојсије посветио је црквеном певању, трудећи се да и црквено славословије тече „чино устројено и благољепно".
Митрополит Мојсије почео је 1725. године да „зида Новоправитељствујушчи београдски двор архиепископско-митрополитске резиденције", који је био намењен да служи за потребе цркве и народа, па је зато називан и „Обшчи дом".
Као љубитељ књиге, Мојсије оснива у Београду библиотеку. „Према списку књига из 1735. било је у библиотеци 180 дела, 944 свеске, у коме је наведено да је 15 књига донето из Срем.
Карловаца, међу којима је било 5 грчких буквара".
Да би регулисао религиозни и социјални живот својих верника, митрополит Мојсије је издао чувену уредбу у 57 тачака. Тако је наредио да се будући брачници пре венчања исповеде и
причесте, да се свештеници брину о сиротињи, која је из стида ноћу просила, да се тестаменти закључују у присуству више сведока, да се даће сасвим укину, а ако је то немогуће, да се сведу
само на две врсте јела. Уместо даћа, саветовао је да се храна подели сиротињи и врше заупокојене литургије. Очевима и газдама наредио је да своју чељад редовно шаљу у цркву на
службе, а за то време месарнице и бакалнице имају бити затворене и у то време се не смеју држати зборови у општинским и варошким кућама. У погледу крштавања новорођене деце наређује да „ниједно дете не сме дуже од осам дана остати некрштено", а крштења се имају обављати у црквама, а не у приватним домовима.
Знајући да је папа Климент Х захтевао да се сви шизматички манастири у Србији одузму од православних и уступе римокатолицима „чији су и били" (!), поднео је 10. октобра 1721. године земаљској администрацији у Београду молбу да може манастир Лештани изнова подићи, и да се истом манастиру уступе оне околне ливаде, што су некада биле својина истог манастира". Међутим, земаљска администрација не само што му није одобрила обнову поменутог манастира, већ је изразила своје негодовање „што калуђери обнављају манастир Винчу, коју би оправку требало одмах забранити". И поред ове забране, Винча је обновљена.
У Карловцима је митрополит Мојсије почео да зида цркву и митрополитски двор, у који је хтео сместити семинарију и остале школе. Међутим, није успео за свога живота да заврши ни једно
ни друго. Још увек немамо података о архијерејским посланицима осамнаестог века, али нам је познато да су архијереји слали по својим епархијама, нарочито за време ускршњег поста, своје
егзархе да поуче народ. Тако митрополит Мојсије 21. јануара 1727. јавља из Будима протосинђелу Василију (Димитријевићу) „да би господин протопоп Живан Црногорац по лањском обичају изишел по Срему поучити људе, и наказати словом божијим и свештенике, пред ови свети пост гредушти, како у јему пишемо".
Колико је митрополит Мојсије водио рачуна о сиротињи види се, између осталог, и из његова два дописа своме протосинђелу. Наиме, једне године је о Св. Николи, својој крсној слави, био у
Пешти, а други пут у Београду. Поводом тога први пут пише своме протосинђелу нека „по празнику на који дан учини једну трапезицу ништим и убогим, а о празнику и онако има много
свечара", а други пут, 1728, пише му: „В гредушти фторник на дан Св. Николе сиромашне и школнике нахраните; то су и тако нам гости".
За име овог великог јерарха је везано и увођење матичних књига код нас. Боравећи у Будиму, митрополит је наредио 7. јанура 1727. „да протосинђел упути свештенике у Карловцима и
по свим протопопијатима, а већ од 1. јануара и. г. бележе у нарочите бележнице све случајеве смрти, рођења и венчања, док им се не пошаљу за то уређени протоколи са детаљним упутствима".
Колико је митрополит Мојсије био савестан поглавар цркве, а у исто време и врло строг, види се скоро из свих његових уредаба. Тако је, на пример, одредио да сви свештеници, мирског
и монашког реда, имају бити униформисани. Мирски свештеници су имали носити одећу плаве, а монашка лица црне боје. Сентадрејским свештеницима је наредио да свакога дана, изузев
ускршњег поста, имају служити литургије. У Ћипровачкој цркви се сваке недеље у раније часове служила литургија за слуге, слушкиње и млађе особе, као и домаћине без слугу, да би
старешине истога дана, само мало касније могле узети учешћа у литургији у Саборној цркви. Но најгоре су прошли преступници вере и морала. За њих је наредио ово: „Пред Саборном црквом
начиниће се дрвени јарам, у који ће се преступници вере и морала стављати, а варош ће дужна бити давати асистенцију за то у свима потребним случајевима. У јарам ће се метати сви који не
би уредно долазили у цркву, сем за случају тешке и велике нужде и одсутности из места, без обзира на пол, старост и положај; јер јармом и бојем, као и другим казнама, имају се сви такви кривци казнити – по достојному расужденију. Исто тако кажњаваће се јармом и они који псују или раде у празничне и недељне дане..."
Митрополит Мојсије био је скоро цело време свога митрополисања болешљив човек. Ипак, знајући за позив и дужност једног архијереја, значајан део времена провео је на путу, учећи и бранећи поверено му стадо, ради чега је за време турске владе и тавнице допао, а од Аустријанаца разна гоњења претрпео и имао.
Умро је 27. јула 1730. у Београду и сахрањен је у београдској Саборној цркви. Године 1739. пренео га је у манастир Крушедол његов егзарх Петар Ненадовић, потоњи митрополит Павле.



Назад         Даље