Loading...

 

  

 Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава

АТАНАСИЈЕ (Љубојевић)
митрополит дабро-босански 1681-1688.
и митрополит карловачко-зринопољски 1698-1712.


Атанасије (Љубојевић односно Љубовић, како се назива у сачуваним документима у патријарашком архиву у Сремским Карловцима) постао је митрополит дабро-босански 1681. или 1682. године. Резидирао је у манастиру Бањи одакле је слао свештеномонахе да опслужују Сарајевску парохију, са чијом је црквеном општином имао доста сукоба. Из манастира Бање је митрополит Атанасије управљао не само православним верницима у Босни, већ и онима који су били под турском влашћу у Далмацији, Лици, Крбави и Поуњу.
Будући да је био умешан у подизање устанка против Турака, избегао је у млетачки део Далмације и настанио се у Котарима. Када је православнима запретила опасност од унијаћења, Атанасије је своје седиште пренео 1695. у Медак, Лика, одакле се много успешније борио против унијата. После једне побуне Срба због сваковрсног насиља, хрватски бан гроф Адам Баћањи им је загарантовао „слободу вероисповести а владици Атанасију Љубојевићу потврдио право суђења у верским стварима с тим да му кнезови помажу".
Поред овога римокатолички бискупи су „у сваком погледу својатали земље и душе ослобођене од Турака, они су одлучили да онемогуће рад шизматичких епископа, у чему је нарочито ревностан био њихов архиђакон за Лику и Крбаву, иначе прослављени јунак из борби против Турака Марко Месић. Архиђакон Месић и сењски бискуп Мартин Брајковић успели су да епископа Љубојевића протерају из Лике и Крбаве те да појачају притисак на његове вернике ради унијаћења и покатоличења, али је патријарх Арсеније Чарнојевић успео да цар, у склопу потврде српских народних црквених привилегија 1696, потврди Љубојевића за владику у Банској крајини и Карловачком генералату".
Желећи да појача српски живаљ у својој епархији, митрополит Атанасије је довео у Банију многе српске породице из Босне. Указом бечких власти, које су му уписале у заслугу довођење српског живља у Банију, постављен је 23. септембра 1698. за епископа карловачко-зринопољског. У Банији је Атанасије подигао манастир Комоговину и одавде одржавао сталне везе са Србима у Лици и Крбави, где му је улаз још увек био забрањем.
Тек 1706. је призната патријарху Арсенију III јурисдикција над овим крајевима те је Атанасије подигао у Метку своју другу резиденцију. Међутим, државне власти су и даље радиле на томе да српски народ у Хрватској одвоје од осталих делова Српске цркве. Зато митрополиту Атанасију није ни упућен позив да учествује у раду изборног Сабора који је сазван почетком јануара 1708. у манастиру Крушедолу. Међутим, Атанасије је по зимском времену на коњу превалио пут од Лике до Фрушке горе и стигао на Сабор. Покушај да му се оспори право учешћа у раду овога Сабора није успео захваљујући његовој упорности. Митрополит Атанасије је својим активним учествовањем у раду Сабора везао своју дијецезу, најпространију у новооснованој Крушедолској митрополији, за Српску православну цркву. Умро је 1712. године.

ВИСАРИОН II
митрополит дабро-босански
1690-1708.


Поставши митрополитом дабро-босанским, Висарион је резидирао у манастиру Бањи код Прибоја. У току Сеобе Срба 1690. манастир Бања је опустео и митрополит Висарион је 1693. пренео седиште епархије у Сарајево. „Скромна његова резиденција, која се звала ћелија, саграђена му је истом 1699. или 1700".
Поред своје епархије митрополит Висарион је управљао и „Соколском нахијом" која је на десној страни Дрине. Вероватно је тада њему био потчињен сав онај део Зворничке епархије који није ушао у састав Ваљевске епархије. Као администратор тога дела Зворничке епархије посетио је 1693. манастир Ломницу. Године 1700. ишао је Висарион у Осат али се не зна да ли је тамо ишао као у своју или као администратор Зворничке епархије. Умро је 14. августа 1708. године.

ИСАИЈА III
митрополит дабро-босански
1708-1709


Митрополит Исаија III наследио је митрополита дабро-босанског Висариона 1708. године, али се није дуго задржао на катедри дабро-босанских митрополита. Већ 1709. године на овој катедри је митрополит Мојсије (Петровић).




Назад         Даље