Loading...

  Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава


ИНТЕРВЈУ ЗА КАТОЛИЧКИ ТЈЕДНИК - САРАЈЕВО, ФЕБРУАР 2004

КТ: Можете ли за читатеље Католичког тједника представити Вашу Дабробосанску митрополију?

Митрополит Николај: Најприје, хвала Вам на овом контакту, мада ми контакте с Римокатоличком црквом имамо од давнина. Митрополија дабробосанска је веома стара. Ове године је ушла у 785. годину регуларног живота, а живот Цркве српског народа на овим просторима датира још од много раније, тј. од примања хришћанства по доласку на ове просторе, а дошли су између трећег и четвртог вијека. Тако, мислим да народима који живе у Босни и Херцеговини није потребно детаљније објашњавати живот Српске цркве на овим просторима.

КТ: Вјеронаук у школама? Ово питање се само од себе намеће када се присјетимо заједничке изјаве бискупа и епископа. Како тумачите наметање предмета 'Култура религија' на уштрб конфесионалног вјеронаука, те искуство СПЦ с школским вјеронауком?

Митрополит Николај: Што се тиче предмета 'Култура религија', код нас тај предмет ни до сада није био непознат. Оним људима који се баве књигом то није непознато. Према томе, они који нам сада тај предмет намећу у школама мисле да нам нешто ново доносе, а није тако. Они имају своје планове, а ми у том погледу имамо своје богато искуство.
Исто тако, увођење вјеронауке у наше школе оплеменило је многе душе, како предавача у школи, тако и слушалаца. На томе треба свестрано радити, ту Божју благодат чувати, и не дозволити да буду негдје на маргинама доживљаја. Вјеронауку све Цркве и вјерске заједнице морају унапређивати, да свако своју вјеру добро познаје и њоме живи. Само тако ћемо моћи с дужним поштовањем се односити према другим религијама и сазнавати наше међусобне разлике. То је оно што је најважније као одговор на Ваше питање.

КТ: Постоје ли неке пасторалне специфичности, иницијативе, те с којим се проблемима сусреће Српска Православна Црква у БиХ?

Митрополит Николај: Специфичности и проблеми с којима се сусреће СПЦ у БиХ, готово су исти као они с којима се сусреће и Римокатоличка црква. Када кажемо да су готово исти, онда мислимо на поврат одузете имовине, али и на одлазак мноштва вјерника из Митрополије дабробосанске. Нама се иселило око 280.000 вјерника, а нико од ових људи са стране, који нам помажу да изградимо мир и добру вољу међу људима, ни на који начин нам не помажу, нити нас питају шта би, по нашем мишљењу, требало учинити око тога.
Али, оно што нам није заједничко, него смо ми на неки начин понижени, је то што Срби и Српска црква у Сарајеву немају ни своју високу ни средњу богословску школу. Ту нисмо равноправни ни са римокатолицима ни са муслиманима. Ту неравноправност треба исправити, јер су Срби своје школе овдје имали прије 120 година и оне су биле веома значајан фактор за Сарајево.
Има још проблема с којима се сусрећемо, као и Римокатоличка црква, који се тичу наших гробаља, проваљивања у храмове, а закључак је увијек исти: да то чине малољетници. Па, ако дозволимо да је то тако, онда би било потпуно нормално и логично да родитељи буду пред законом одговорни за све оно што њихова дјеца учине.

КТ: Како Ви видите однос државе БиХ према СПЦ?

Митрополит Николај: У добром дијелу, онако како га и ви видите. Ако се Господин кардинал Пуљић оправдано жали да годинама чека на дозволу за локацију за подизање храма, ми стојимо још и у горој ситуацији, јер нас нико не помаже да обновимо порушене објекте, нарочито око Старе цркве на Башчаршији која је вриједна старина, и да проширимо постојећи музеј, да би били од користи у представљању културне баштине у Сарајеву, па и шире у Босни и Херцеговини. За сада, тим односом нисмо задовољни, јер нам се и станови који су наше власништво не враћају и уступају, а да не говоримо о цијелим зградама.

КТ: Ви сте, као члан Међурелигијског вијећа, заједно с реисом Церићем и Јакобом Финцијем, били против потписивања споразума између Свете Столице и Државе БиХ. Можете ли нам рећи који су Ваши разлози против таквога споразума?

Митрополит Николај: Најприје, да Вас упитам, који Вас је мотив навео да ми поставите ово политичко питање? Кажем 'политичко' јер је БиХ држава која је призната од државе Ватикана. Ово је чисто политичко питање и мој став по том питању ништа не значи, нити може бити од неке користи. Нека то двије државе рјешавају на државни начин.

КТ: Како видите односе католичке и православне Цркве у БиХ, и што је оно што највише оптерећује те односе?

Митрополит Николај: Оно што највише оптерећује односе је гријех. Свети Јефрем Сирин каже: „Свети Бог је благоволио да се за свагда настани у овом храму... Ако желиш да Бог свагда обитава у твом тијелу у све дане које ћеш проживјети на земљи, онда ће те сам свети Бог настанити у Своме рају, у неупоредивој свјетлости, у бесмртном животу и упокојићеш се тамо с великом радошћу.” То је оно што је наш задатак овдје на земљи, а све остало из овога питања оставимо ученим богословима и Црквама.

КТ: Једно од важних питања на овим нашим просторима је и питање међурелигијског дијалога. Што је, према Вашем мишљењу, важно да би се дијалог могао остварити?

Митрополит Николај: Даћу Вам врло једноставан одговор: одстрадавање Јеванђеља. Гдје њега има ту је Црква, ту је блаженство, ту нема гриже савјести, а љубав према Богу и људима кулминира.

КТ: Крајем јануара одржана је молитвена осмина за јединство кршћана (18. – 25. јануара). Које је Ваше тумачење Исусове великосвећеничке молитве «Да сви буду једно» (Иван 17 поглавље), те како СПЦ гледа на питање Екуменизма?

Митрополит Николај: Опет да се позовем на светог Јефрема Сирина. Он каже: „Ни у свијету, ни у подвижништву нико не бива овјенчан без борбе. Нико, без борбе не може добити неувели вијенац и вјечни живот. Савршени борци радо и без поговора излазе на поприште борбе. Нама несавршенима предлаже: плаши се вина како те не би савладало, због чега ћеш са себе скинути одежду врлине, као што је био обнажен и онај древни праведник (Адам). Да ли ти је позната снага вина? Ако није, онда послушај шта ћу ти рећи. Ноје је био праведан и свет, у оном нараштају који је сам себе искварио. Ноје се чак удостојио да од Бога чује похвалу свом благочешћу, јер му је Бог рекао: Уђи у ковчег ти и сав дом твој; јер те нађох праведна пред собом овога вијека (1. Мојсијева 7,1). Међутим, чак је и овај праведник, који је надвладао водени потоп био побијеђен вином.” Зашто сам ово поменуо? Поменуо сам у вези са екуменизмом. Прави екуменизам ће Бог благословити ао не буде опијен вином било какве врсте. Отуда, молитва пред Богом није једино угодна ако су двоје или троје сакупљени у име Божије, него и свака друга појединачна, усамљеничка. Ових заједничких молитава, да би о њима свијет могао нешто рећи, било је до сада доста, а колико су оне биле богоугодне, Бог зна. Тако, нека се овакве молитве, као ова коју сте поменули, одржавају и нека се сви потруде да буде богоугодна. А што се тиче ријечи:„Да сви буду једно као Ми,” тј. као што су једносуштни Отац и Син, тако да буду Апостоли једносуштни међу собом, да буду једносуштни једног Живота, једне Истине, једне Љубави, једне Природе, једне воље. У томе смислу, све је по угледу на јединство Тројичног Божанства. Нажалост, за такво јединство не знају људи и онда када много говоре о јединству. Овдје је мјерило јединства – Божанско јединство.

КТ: За крај молимо вас за једну кратку поруку вјерницима кршћанима, као и другим људима у БиХ.

Митрополит Николај: Ми вјерујући људи увијек се морамо трудити у Христу, да би били углед другима. Срце човјеково може бити лукаво, нарочито када заступа оно што је нечисто у његовој слободној вољи, и тога се треба чувати. Нека сваки иде правим путем и нека остави криве путеве, да би дошао до правде. Ако неко тражи од Бога опроштај својих гријехова, а сви треба да тражимо јер смо под гријехом, нека у молитвама тражи опроштај гријехова и других људи, без обзира на било коју личну припадност, тј. нека човјек даје себе у залог за оно што жели. Ако жели да други буду милостиви према њему, онда ни он не смије да буде суров према другима. Бог мира и љубави да буде са свима вама.