Loading...

 

  

  Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава

ГЕОРГИЈЕ НИКОЛАЈЕВИЋ(1807-1896)

ПОСЉЕДЊИ ДАНИ И СМРТ



Радни дан митрополита Николајевића изгледао је овако. Од 8 до 11 часова боравио је у Конзисторији прегледајући списе. Ако је било лепо време од 11 до 12 часова ишао је у шетњу. После подне је читао новине или неку књигу. Између 17 и 18 часова ишао је поново у шетњу.

У двору му је било све скромно намештено. Трошио је до две фор. дневно на издржавање двора. Спавао је у хладној соби. Лекару се ретко обраћао и углавном се сам лечио.

Увреде је радо праштао а избегавао је да друге увреди. Није волео дошаптаче. Ако би свештеник дошао у сукоб са парохијанима, чинио би све што је у његовој моћи да сукоб изглади, јер је увек постојала могућност да народ приђе назаренској секти „или да га римска пропаганда уграби”. На рукоположењу свештеника при давању Св. агнеца имао је обичај да га посаветује: „Пази на себе, буди прави пастир свога народа српског, и буди му прави пријатељ у сваком погледу, живи са својима у љубави, савјетуј, проповједај и укори велике грешнике. Чувај народ свој од спољног непријатеља, да га не помути у вјери прадједовској и српском имену.”

Последњу архијерејску службу одслужио је митрополит Николајевић 21. новембра 1895. године на Ваведење у Старој цркви у Сарајеву. После тога је легао у постељу са које је ретко помало устајао. Иако болестан, на Сретење 2. фебруара 1896. године примио је више корпорација и депутација које су му честитале десетогодишњицу плодног архијерејског рада. Умро је у четвртак 8. фебруара 1896. године у 10.30 часова. Поживео је 89 година.

Тако је завршио земаљски живот велики добротвор и борац за православље и свој народ. Да је време у коме је живео и радио било тешко најбоље сведоче његове речи: „Наше стање у Австрији заиста је жалосно. Наша браћа у Србији зову нас Швабе, Црногорци зову нас Латини, а Швабе и Латини зову нас да смо Руси, а Руси за нас не маре, јер нисмо њихови поданици. Наши великаши презиру своју цркву, своје свештенство, свој народ, или, да их баш тако попреко не осуђујем, може бити да у свом срцу, у својој души и не презиру, али показују се међу туђим елементом да их презиру, само да се већма кроз то гдје треба умиле. Види се да нас туђи људи још не познају, нашу вјерност, наше пожртвовање, наше заслуге не припознају; – тужни наш народе, докле ћеш тако патити!”

Поводом смрти митрополита Николајевића сарајевској Конзисторији је стигло 78 телеграма. Телеграме су упутили: Српска Академија, Матица Српска, министар Калај, Дубровачка општина, Цариградски и Карловачки патријарси, петорица митрополита, осам епископа, тридесет општина из Босне, све фондације и друштва чији је био члан. Митрополит српски Михаило упутио је писмо Конзисторији у коме каже: „Блаженоупокојени имао је Божију милост, која га је очувала до дубоке старости и он је ревновао за славу Божију, за свету цркву и за спасење повереног му православног српског народа. Нека му је вечан спомен међу заслужним лицима у народу, кога је он – митрополит Ђорђе – до краја живота пламено љубио. Молимо се Пастиреначалнику Господу Исусу Христу, Глави свете цркве, да милостиво прими праведну душу митрополита Ђорђа у царству вечног блаженства и да народу српском Дабробосанске Епархије дарује верног и мудрог архипастира.”

За сахрану митрополита Николајевића састављен је посебан програм из кога се види да му је одана достојна пошта. Тело му је било изложено два дана у великој сали Митрополије. У Стару цркву пренето је 11/23. фебруара у 8 часова изјутра где је служио заупокојену Литургију и парастос митрополит Тузлански Николај Мандић. На парастосу је говорио свештеник Ђорђе Бјелановић. Уз чредно бдење свештеника тело је остало у Старој цркви до следећег дана. Сутрадан 12/24. фебруара тело је у 13 сати пренето у Нову цркву, где је око 14 сати служено опело. Чинодејствовали су двојица митрополита: Херцеговачки Серафим Перовић и Тузлански Николај Мандић, неколико архимандрита и игумана, преко 70 свештеника. Опраштајући се од блаженоупокојеног митрополита, митрополит Мандић је између осталога рекао: „Сједило је на пријестолу дабробосанском, у црно завијеном, доста архијереја Божјих, који су нас вјештом и снажном руком водили по страшном и узбурканом мору црквеног и политичког живота нашег; и сви су они по божанственој благодати стекли великих заслуга, сачували и себи и нама лијепо повјесно име; али већег угодника Божјег, бољег поборника цркве и просвјете народне; побожнијег и одушевљенијег служитеља олтара, није имала катедра Сарајевска прије Ђорђа Николајевића.” Од Нове цркве ковчег је ношен главном сарајевском улицом до кошевског гробља, где је привремено сахрањен, док се не подигне црква у Блажују, где ће бити пренети његови земни остаци. За ковчегом је ишло 24 свештеника, који нису били обучени у одежде. Изасланик митрополита Михаила је био архимандрит Фирмилијан Дражић. Над самим гробом опростио се од блаженопочившег митрополита Ристо Х. Дамјановић, члан сарајевске општине. Осврћући се на његов лик каже: „Својим скромним живљењем, својим пријатељским опхођењем и са сиромасима као и са богаташима, својим српским радом и осјећајем, својом дарежљивом десницом, учинио је блаженоупокојени толико добра нашему српскоме народу, да ће историја српске цркве у Босни златним словима убележити име великога добротвора и славнога мужа, нашег бившег архипастира Ђорђа Николајевића.”

Поред свештених лица митрополита су до вечне куће испратили представници власти, деца из српских школа са наставницима, богослови, јеврејска деца са својим учитељима, изасланици из 40 српских црквених општина и бројни народ.

Радови на цркви у Блажују завршени су 1897. године. Исте године, у недељу 21. септембра цркву је осветио митрополит Дабробосански Николај (Мандић). Том приликом је на Светој Литургији рукоположио ђакона Павла Убовића у чин свештеника и богослова Ристу Ерановића у чин ђакона. Годину дана после освећења у цркву су пренети земни остаци блаженоупокојеног митрополита Георгија Николајевића.

Свечаност преноса земних остатака започела је у суботу 19. септембра 1898. године Светом Литургијом и парастосом у Новој цркви у Сарајеву; служио је митрополит Николај (Мандић) уз саслужење више свештеника. Сутрадан, 20. септембра, санитетска комисија уз присуство свештеника отворила је гробницу митрополита Георгија на гробљу на Кошеву. Сандук са његовим телом је пренет у гробљанску капелу. Око 8.30 часова митрополит Николај, уз саслужење више од 30 свештеника и ђакона, одслужио је парастос. После парастоса говорио је прота Ст. Н. Давидовић. Подсећајући на лик митрополита Георгија прота каже: „Благословена је душа упокојенога преосвештенога митрополита и бившег Архипастира нашег Ђорђа Николајевића, који својим дугогодишњим радом као трудбеник и књижевник, учитељ и просвјетитељ, архијереј и велики добротвор народа српског, дуги вијек свој достојно назначењу човјека проживи. Он је радом својим друштву користио, и примјерима својим увијек предњачио, својим великим поклонима, Богу је зајам давао, и, тај ће му Он горе у вјечности својој повратити. Блажени покојник, плодотворни рад свој започиње у стародревном и историчком граду Дубровнику, а завршује га у нашем лијепоме Шехер-Сарајеву. 2 г. и нешто више од 7 мјесеци земни остаци почивали су му овдје, а сад по завјештају Његовом, кости ће му на вјековјечна времена сахрањена бити у питомом Блажују у красној цркви српској гдје им је и достојно мјесто назначено.”

После говора проте Давидовића свештенство је на рукама пренело ковчег до мртвачких кола. Спровод је око 9 часова кренуо Кошевском и Чемалуша улицом. Напред су биле црквене заставе, за њима школска деца из свих школа у Сарајеву, затим ученици Рељевске богословије, који су певали црквене песме. За богословима је ишло преко 30 свештеника обучених у свештеничко одјејање и са упаљеним свећама. Иза свештеника је ишао митрополит Николај у архијерејском одјејању, за њим земни остаци, на мртвачким колима, која су вукла четири црнином прекривена коња. Поред кола је ишло по шест богослова а за њима представници владе, изасланици општина, бројно чиновништво војничког и грађанског реда и непрегледна колона народа. Око 10 часова спровод је стигао на железничку станицу. Земаљска влада је за пренос земних остатака митрополита Николајевића ставила на располагање бесплатан воз до Блажуја и натраг. Управа државних железница је за ову прилику нарочито прелакирала и црном драперијом украсила вагон којим су превезени земни остаци. Воз је приспео у Блажуј око 11 часова. Тело митрополита Николајевића дочекала је Црквена општина блажујска на челу са свештеником Ристом Јокановићем. Свештенство и народ су наизменице носили ковчег од станице до цркве. Спровод је три пута обишао око цркве, а затим је ковчег унет у цркву и положен на катафалк пред светим олтаром. Митрополит Николај са свештенством је одслужио парастос. На крају парастоса митрополит Николај је у свом говору истакао да ће му увек остати на уму оне поучне речи које му је покојник увек, а нарочито у својим последњим часовима, на срце ставио. Честитао је Блажујцима што имају срећу да буду чувари гроба тако заслужног архијереја за Православну Цркву и српски народ. Замолио их је да се чувајући то драгоцено тело, угледају на врлине блаженоупокојеног митрополита, и да се њима у овом свету руководе.

После говора митрополита Мандића, у 12 часова спуштен је ковчег у гробницу, која се налази иза десне певнице. Уз појање „Вјечнаја памјат” положена је надгробна плоча на којој пише: „Гробница Ђорђа Николајевића српско-православног Архиепископа и Митрополита Дабробосанског – Рођен у Јаску 20. IV 1807. године, умро у Сарајеву 8. II 1896. године.” Тако је испуњена последња жеља покојникова.

На парастосу, спуштању у гробницу и народном весељу у Блажују био је присутан и члан Француске академије из Париза Анатол Лероа-Болије. Захваљујући на дочеку, приликом растанка свештенику Јокановићу је рекао да ће му овај дан остати у сећању, како се сам изразио, „во вјечнују памјат”.

 

 

Назад



ГЕОРГИЈЕ НИКОЛАЈЕВИЋ(1807-1896)

РОЂЕЊЕ, ШКОЛОВАЊЕ, РАД И РУКОПОЛОЖЕЊЕ

МОНАШЕЊЕ И ИЗБОР ЗА МИТРОПОЛИТА ДАБРОБОСАНСКОГ

МИТРОПОЛИТОВ РАД

ПРИЛОЖНИК И НАРОДНИ ДОБРОТВОР

ПОСЉЕДЊИ ДАНИ И СМРТ