Loading...

 

  

  Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава


ГЕОРГИЈЕ НИКОЛАЈЕВИЋ(1807-1896)


РОЂЕЊЕ, ШКОЛОВАЊЕ, РАД И РУКОПОЛОЖЕЊЕ


О Георгију Николајевићу је објављено неколико радова. Из тих радова види се да је он био изузетан и вредан човек. Николајевић је био учитељ, свештеник, професор Богословије у Задру, члан Конзисторије Далматинске епархије, ректор и професор Сарајевско-Рељевске богословије и члан Конзисторије митрополије Дабробосанске. У поодмаклим годинама изабран је за митрополита Дабробосанског. Покретач је и члан многих добротворних задруга и фондова. Бавио се и књижевним радом; уређивао је Српски далматински магазин. Посебно је остао упамћен као велики народни добротвор.

Ђорђе Николајевић је рођен у селу Јаску (Срем) 20. априла 1807. године, у свештеничкој породици оца Симеона и мајке Василије. На Ђурђевдан крстио га је јазачки свештеник Ћирило Авакумовић. Основну школу је завршио у месту рођења, а затим је од 1817. до 1819. учио немачку школу у Митровици. По свршетку немачке школе уписује се у гимназију у Сремским Карловцима. Добар ђак, Ђорђе, је био омиљен и код ђака и код професора. Међу професорима, који су му предавали, био је и Павле Јовановић, потоњи митрополит Србије. После гимназије уписао се у Богословију у Сремским Карловцима, коју је учио под будним оком митрополита Стефана Стратимировића. У Богословији су му предавали: Пантелејмон Живковић, потоњи епископ Темишварски и Јеротеј Мутибарић, потоњи епископ Далматински. Свршивши Богословију 1828. године радио је годину дана као учитељ у Иригу. У јесен 1829. године одлази у Пешту и уписује студије философије. У Пешти се кратко задржао; прекинуо је студије одазивајући се позиву митрополита Стратимировића да буде учитељ у Дубровнику.

Ђорђе Николајевић је стигао у Дубровник 22. децембра 1829. године. Одмах је кренуо са припремама за отварање српске школе, која је почела са радом на Нову 1830. годину. После месец дана власти су школу затвориле под изговором да Николајевић као свештеник не може држати школу. Пошто је доказано да он није свештеник, дозвољено му је да врши учитељску службу, али уз услов да не сме оснивати школу нити децу скупљати, већ да може ићи од куће до куће „и давати дјеци својих сународника лекције по прописаним књигама и тако их за испит пред државним директором школским спремати”. И ова дозвола је брзо укинута. Дубровачки Срби обраћали су се молбама свакоме од кога су очекивали да им може помоћи да њихова школа настави са радом. Преко три године трајала су та мољакања, а пошто није било изгледа да ће школа обновити рад, Николајевић се спремао да напусти Дубровник.

Управо у то време долази у канонску посету у Дубровник Далматински епископ Јосиф Рајачић, који предлаже Ђорђу да се ожени и рукоположи у чин свештеника, обећавши му парохију у Дубровнику. Ђорђе је прихватио савет и оженио се Катарином (Екатерином), ћерком которског трговца Марка Берберовића и Марије рођ. Злоковић. Венчао их је 16. априла 1833. године у Котору которски прота Јаков Поповић. Далматински епископ Јосиф Рајачић рукоположио га је 6. маја 1833. године у чин ђакона, а 11. маја у чин свештеника. Епископ Рајачић му је издао синђелију 1. јуна за пароха дубровачког а од владе је потврђен 16. октобра. Као свештеник отвара српску школу код цркве, која се сад звала „катихизација.” Ова школа је радила до 1848. године. Тада су Николајевић и црквена општина искористили у Аустрији прокламовану верску равноправност и отворили јавну српску школу. Влада је ту школу признала, а општина је довела још једног свештеника, који је био капелан и учитељ.

Николајевићева школа је прокрчила пут српском школству у Далмацији. Угледајући се на њега многи свештеници заводили су катихизације код својих цркава. Захваљујући угледу који је Николајевић уживао, а донекле и положају Дубровника, његову школу су похађала многа српска деца из Дубровника, Метковића, Мостара, Требиња и из Сарајева. Важна заслуга Николајевићеве школе је и та што су ту школу похађала и женска деца, јер је до тада владало мишљење да женској деци није потребна школа. За показану ревност на пољу просвете и као узорног свештеника епископ Далматински Пантелејмон Живковић га је одликовао 8. јануара 1836. године црвеним појасом.

Поред свештеничких и учитељских обавеза Ђорђе Николајевић је налазио времена и да пише. Уредио је од 1842. до 1862. године 15 свезака Српског далматинског магазина. Најважније му је дело збирка српских споменика, старих хрисовуља, диплома, повеља и сношенија босанских, српских, херцеговачких, далматинских и дубровачких краљева, царева, банова, деспота и властелина. Ове споменике је исписао у архиву у Дубровнику и послао их Јеврему, брату кнеза Милоша Обреновића, који их је 1840. године издао о свом трошку под именом: Српски споменици, сабрани трудом Карана Твртковић Павла, свештеника, рођеног на Твртковом брду, бањалучке нахије у Босни, близу града Јајца. Исте године објавио је морално-поучни спис „Младић како треба да се изобрази”. Николајевић је радове објављивао у календару Грлица, Летопису Матице Српске и другим. За допринос на књижевном пољу изабран је 11. јула 1842. године за дописног члана Друштва српске словесности у Београду. Његов рад су пратили далматински епископи и за савестан рад одликовали га. Епископ Јеротеј Мутибарић произвео га је 28. априла 1846. године за протојереја, а цар Фрањо Јосиф I одликовао га је 7. јула 1850. године Златним крстом за заслуге. За уређивање Српског далматинског магазина руски цар Никола му је даровао брилијантски прстен у вредности од 500 рубаља, којег му је на Нову 1853. годину предао руски конзул Јеремија Гагић.

Прота Николајевић је био савестан и успешан радник на њиви Господњој, али је у породичном животу био несрећан. Крајем 1849. године умро му је отац Симеон, затим 2. фебруара 1850. син Чедомиљ у шеснаестој години, а 20. маја исте године кћи Софија у тринаестој години. После смрти деце, по савету лекара прота је са супругом провео око три месеца у родном Срему. Том приликом је боравио у Београду, где је обновио стара и склопио нова пријатељства са познатим личностима. Уз помоћ ових људи слао је херцеговачке младиће да се школују у Београду о државном трошку. Међу њима су били и млади монаси манастира Дужи Нићифор Дучић и Серафим Перовић. Они ће се, као и многи други које је он слао из сиромашне Херцеговине, одужити своме добротвору поштеним и самопрегорним радом.

Угледан човек, прота је имао велики број пријатеља међу познатим личностима, с којима је стално одржавао везе. Ту су пре свега његови питомци митрополит Серафим Перовић, књижевник архимандрит Нићифор Дучић, затим митрополити: Стефан Стратимировић, Јосиф Рајачић, Петар II Петровић Његош, епископи Пантелејмон Живковић, Јеротеј Мутибарић, као и многи српски и руски књижевници и друге личности.

Било је више прилика да прота напусти Дубровник, али се он на тај корак није могао лако одлучити. Године 1852. понуђено му је да дође у Београд за васпитача кнежевићу Петру, сину кнеза Александра Карађорђевића. Иако је понуда била привлачна, прота је одуговлачио са одлуком, па је кнез Александар ангажовао другог васпитача.

После двадесет и осам година плодног рада у Дубровнику, прота је 1858. године премештен у Задар и постављен за професора у тамошњој Богословији. Срби у Дубровнику су туговали за својим протом. Дубровачка општина пише му 18. маја 1858. године да „печалнијег тренутка нема за нас, него кад помислимо на растанак Ваш од нас... мислећи на даноноћне труде и подвиге Ваше, који сте нас као љубезни отац на сваку истину настављали и учили...” Сам прота пошао је у Задар са зебњом. То се осећа из писма Нићифору Дучићу у коме каже: „и не знам шта ће од мене бити, можда ће ме и на даље премјестити”. Нићифор Дучић је јадиковао када је сазнао да је Николајевић премештен, али у писму од 10. септембра 1858. године се теши: „али и Задар није далеко. Ви ћете и ту бити онај исти родољубиви Николајевић и нећете Ваше амо пријатеље заборавити, нити овај бједни народ из вида љубави изгубити, јер заиста већи дио Херцеговаца одавна сазнају ваше велике трудове за доброчинства и старање о њиховој будућности”. На крају писма га моли: „кад улучите слободно вријеме, молим да ми дате Ваше отачаске савјете и упутства за сваки посао, јер сваку Вашу ријеч држим као Златоустову”. Николајевић је о свом премештају писао и архимандриту Јанићију Памучини, који му је из Мостара одговорио 12. фебруара 1859. године. „Кад сам пред мојим одабраним Мостарцима прочитао Ваше писмо и изговорио Ваше ријечи 'Збогом браћо!', онда ми ноге уздрхташе, језик ми се завеза, а потекоше ми сузе низ образ, те ми је сама књига испала из руку, сви смо се, један у другога гледајући, разјадили. Ово слатки мој пријатељу, нисте Ви могли с новцима поткупити, но жалосна срца изгоне сузе кроз очи, у растанку с честитим својим пријатељем. Ваше ватрено родољубије познато је свима Србљима. Ви сте се трудили за благостање и просвјету нашег кукавног народа. Ви сте доста добра учинили и помогли нашој Херцеговини, а за највише бједноме мени...”

Проту Николајевића чекало је широко поље рада и у Задру. И одавде он помаже ђаке у Бечу, Пешти, Карловцима, Београду и другим местима. Често су и сами ђаци тражили од њега помоћ. Тако му се за помоћ обратио и Сава Косановић, потоњи митрополит Дабробосански, као ученик Београдске богословије. У писму од 20. маја 1860. године препоручује му за помоћ себе и још „другу двојицу, које сте Ви овамо послали”.

Далматински епископи улагали су велике напоре да се установи Конзисторија. То је пошло за руком епископу Стефану Кнежевићу 1853. године. Прота Николајевић је 17/29. априла 1860. године именован за конзисторијалног протопрезвитера, вршећи и даље повремено дужност професора у богословском заводу. Далматинско свештенство је именовање Николајевића за конзисторијалног протопрезвитера примило с радошћу, јер је било уверено да ће га он достојно заступати. Већ следеће године, Николајевић је са неколико свештеника у Задру основао закладу за свештеничке удовице и сирочад, у коју је улагао и по одласку из Задра. То видимо из једне окружнице епископа Далматинског Стефана Кнежевића од 26. фебруара 1883. године, којом обавештава свештенство да је Николајевић послао 200 фор. у фонд свештеничких удовица и сирочади.

Прота Николајевић је по свом раду био познат и у Русији. Поводом хиљадугодишњице постојања Русије руски цар Александар га је 1862. године обдарио Орденом Св. Ане III степена. Уз орден Руско министарство иностраних дела доставило му је преко свога посланика у Бечу велику бронзану медаљу направљену поводом овог јубилеја. Исте године је изабран у одбор од 12 лица за школске књиге, као и у одбор Матице Далматинске, где је био потпредседник у књижевном одсеку. Две године касније изабран је за почасног члана Матице Српске у Новом Саду. Следеће 1865. године Далматински епископ Стефан Кнежевић одликовао га је правом ношења надбедреника.

Док су проти стизала признања за рад задесила га је још једна породична несрећа: 10. марта 1866. године умрла му је супруга Катарина у 58. години. Сахрањена је у Задру, а 1875. године пренети су њени земни остаци у породичну гробницу у Дубровнику.

Иако је смрт супруге утицала на протино здравље, он наставља са радом на корист Цркве и свога народа. Именован је за почасног члана „Друштва доброчињења и узајамне помоћи славјанске” основаног у Цариграду 1870. године. Царском одлуком од 27. децембра 1873. године, на предлог епископа Стефана Кнежевића, именован је за члана Покрајинског школског већа далматинског на шест година, с тим што му је мандат још једном обновљен. Од 1. септембра 1880. године био је почасни члан „Слоге” , српског певачког друштва у Дубровнику.

Прота Николајевић се и у Задру бавио писањем. Објавио је 1879. године „Протопрезвитер и његово достојанство” , 1880. „Насртање протосинђелово одбија протопрезвитер” и спис „Животопис и доброчинства Божа Бошковића”. Преводио је, писао песме, чланке, разне дописе за новине, које је ретко потписивао. Најчешће се потписивао са Партеније Дубаић, Проигуман Далматински (ПД) а понекад са Гризлица Новак (ГН).

Прота Николајевић је за ондашње прилике имао добра примања. Живео је скромно и био је веома штедљив. Уштеђевину је уложио у добротворне и просветне сврхе. Тако је 1. марта 1879. године основао Закладу протопрезвитера Ђорђа Николајевића, у коју је уложио 12.000 форинти, које је наменио да се школује један православни Србин из Дубровника и један из Боке Которске. Предност за стипендију имали су младићи из породице Берберовић.

После више од две деценије проведене у Задру прота Николајевић се преселио у Сарајево. Када је Сава Косановић постао Дабробосански митрополит прва брига му је била да оснује Конзисторију и отвори Богословију у којој би се спремали кандидати за свештенички чин. У Сарајеву, Косановић није имао способног свештеника који би му био на помоћи при реализовању ових циљева. Обратио се Земаљској влади с молбом да му пошаље Никодима Милаша из Далмације. Међутим, влада му препоручи проту Николајевића, човека богатог искуства у епархијској управи. Митрополит је ову препоруку прихватио. Николајевић је 10/23. октобра 1881. године добио дозволу од власти да може ићи у Сарајево с чим се сложио и епископ Далматински Стефан Кнежевић.

Прота Ђорђе Николајевић стигао је у Сарајево децембра 1881. године. Одмах се прихватио посла. Израдио је статут за Конзисторију, који је одобрила Земаљска влада 16. марта 1882. године. Саставио је и правилник за Богословију, одобрен 19. октобра 1882. године. Конзисторија је почела са радом 15. новембра 1882. године. На дан отварања Конзисторије, обраћајући се у беседи митрополиту Косановићу, прота Николајевић каже: „Дужност нам је, изјавити Вашем Високопреосвештенству свечано увјерење, да ћемо ми све званичне послове, које нам Ваше Високопреосвештенство изволи одредити, најсавесније и најтачније по канонима отправљати; да ћемо договорно радити и ријешавати онако, како се Вашем Високопреосвештенству свиди да је најправедније за свакога... настојаћемо да међу собом братски и љубавно живимо, и у свему за примјер да служимо нашој млађој браћи свештеницима и христијанима, како би се и они на наше поштено и непрекорно живљење угледати могли. Ми ћемо Вас сматрати не само као архијереја, који власт има жезлом и палицом претити и казнити, него и као благога оца, који ће нас као своје духовне синове поучити, посавјетовати, покарати, а кад кад као непослушне изобличити; и то не из личне мрзости, него из превелике љубави.”

 

Даље

 



 

ГЕОРГИЈЕ НИКОЛАЈЕВИЋ(1807-1896)

РОЂЕЊЕ, ШКОЛОВАЊЕ, РАД И РУКОПОЛОЖЕЊЕ

МОНАШЕЊЕ И ИЗБОР ЗА МИТРОПОЛИТА ДАБРОБОСАНСКОГ

МИТРОПОЛИТОВ РАД

ПРИЛОЖНИК И НАРОДНИ ДОБРОТВОР

ПОСЉЕДЊИ ДАНИ И СМРТ