Loading...

 

  

 Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава

Слободан Милеуснић

ДУХОВНИ ГЕНОЦИД
(извод из књиге)

Преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату 1991–1995 (1997)




Издавач: МУЗЕЈ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Београд, Краља Петра I бр. 5
За издавача: Слободан МИЛЕУСНИЋ
Превод на енглески: Марица МИЛЕУСНИЋ; Љиљана ПУРИЋ
Стручни консултант за енглески језик: Протођакон Радомир РАКИЋ
Ликовна и графичка опрема: Милојица ПОПОВИЋ
Мапе: Слободан МИЛЕУСНИЋ; Љубиша ГВОИЋ
Сарадник на обради података: Радмила ПЕТРОНИЈЕВИЋ
Лектор: Споменка ГАЗИКАЛОВИЋ
Рачунарска припрема: Предраг М. Поповић
Рачунарска обрада за web: Марин Цонић

 

* * * Уводна реч српског Патријаха * * *

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ

О Светом Николи 1995. Београд

Опомињући своје ученике на тешкоће које ће их сналазити у овом свету, Господ Исус Христос им је не једанпут говорио: „У свету ћете имати невољу; Чувајте се од људи; Мене су гонили и вас ће гонити“ (Јн 16, 33; Мт 10, 17; Јн 15, 20).

У својим посланицама, на те невоље указују верним и Свети апостоли, објашњавајући при томе да је друго страдање на путу правде Божје, а друго на путу неправде (I Пт 4, 15), те да се стога свето мора држати заповест: „Само да нико од вас (верних) не пострада као убица, или лопов, или злочинац… Но ако ли као хришћанин, нека се не стиди… Јер је боље, ако хоће воља Божија, да страдате добро чинећи, него ли зло чинећи” (I Пт 4, 15–16; 3, 17).

Ово наше, овако несретно, време безумља и страхота међусобног ратовања на нашим просторима, са толико проливене крви, уништених домова и храмова, и у њима драгоцености историјске и културне вредности, на свакој од зараћених страна, пред многе ће поставити питање древног Проповедника: „Каква је корист човеку од свега труда његовог којим се труди под сунцем?” (Књига Проповедникова 1, 3).

Не једанпут је наш народ, кроз своју историју, долазио у опасност „бити или не бити” – и пре Косова, и на Косову, и у мраку ропства, и у невољама до дана данашњега. Али просветљен еванђелском науком и вером у Сина Божјега, није подлегао ни апатији, ни очајању. Имао је снагу да гради такве светиње као што је Студеница, Жича, Сопоћани, Грачаница, и толике друге, мале и велике по земљи нашој. Дизао их је Богу на славу, себи и своме роду на корист. А оне су као звезде с неба светлиле у тами наилазећих невоља. Оснажен том вером, налазио је снаге да сва искушења издржи и те светиње, обаране од непријатеља, опет и опет да обнавља. Дубоко је схватао: Шта бисмо ми без њих били кроз векове до дана данашњега; и шта бисмо значили и пред Богом, и пред светом, и пред собом?

Тешко је било издржати, али се издржало, јер су нам у души одзвањале из дубине векова до краја света, упућене свима верним, речи Сина Божјега: „Не бој се нимало од онога што има да претрпиш… Не бој се, ја сам Први и Последњи и Живи; и бијах мртав и ево жив сам у вјекове вјекова… Буди вјеран до саме смрти и даћу ти вјенац живота” (Отк 2,10; 1,17–18).

Цела ова публикација, настала великим трудом Г. Слободана Милеуснића, управника Музеја Српске православне цркве у Београду, износи велико садашње страдање нашег народа и његових светиња, даје и основне податке настанка, обнављања и уништавања њиховог.

Са жалошћу и са стидом читамо их што се оволико зла дешавало и дешава међу нама од нас самих. Са истом жалошћу и стидом слушамо и о порушеним црквама римокатолика и муслиманских џамија. Погнутих глава, молимо се Богу да ове несреће већ једном престану и да се никада и нигде у свету не понове и не задесе ниједан народ.

Иако су ратна дејства грађанског рата, Богу хвала, престала, потребно је прву свеску „Духовног геноцида” употпунити. Стога се издаје прибављени материјал о разарањима православних светиња од 1993. до закључења мира 1995. године. Будуће генерације да сагледају целокупну несрећу која је задесила наш народ и нашу Цркву. Да имају очигледан пример докле зло може да стигне кад једанпут почне свој злокобни ход. И да макар они проживе у миру свој век као људи достојни тог имена.

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ

------------------------------------------------------------------------------------

* * * ДУХОВНИ ГЕНОЦИД * * *

Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог… (1 Кор 3, 17)


храм Светог пророка Илије у Равном код Купреса

Уништавање српског црквено-уметничког и историјског блага скоро да од 1941. године није ни престајало. Током Другог светског рата, поред преко милион српских жртава, уништено је и преко 400 српско-православних храмова. Само на подручју Горњокарловачке епархије од 203 цркве и капеле током прошлог рата уништено је 116, а тешко оштећено 39. У Славонској епархији порушена су 54 храма, а тешко оштећен 21. На територији Бањалучке епархије страдале су 64 цркве, а 21 је оштећена. На подручју ове Епархије три манастира су знатно оштећена, а један уништен. Срушена је и једна капела и 38 парохијских домова, а тешко оштећено 12. У Бањалучкој епархији занавек је нестало 98 манастирских и парохијских библиотека и 94 архива. Дакле, само на подручју ове три епархије уништена је половина од пострадалих српских богомоља током Другог светског рата.

У поратном периоду комунистички режим, потпомогнут притајеним националистичким снагама, увелико је онемогућавао, па чак и спречавао, обнову и заштиту српских цркава и манастира. У бившој републици Хрватској, постојеће службе заштите, посебно Регионални завод у Осијеку и републички завод Хрватске, смишљено су занемаривали српско духовно и историјско наслеђе. Пример за то је и однос Регионалног завода из Осијека према обнови и заштити манастира Ораховице, једног од највреднијих споменика српског – и не само српског народа на просторима Старе Славоније, односно Подравине. Данашња манастирска црква подигнута је 1592, а фреско-сликана 1594. године. Током прошлог рата манастирска ризница је опљачкана и пренета у Загреб (сачувани део враћен је Епархији славонској тек 1985), а манастирски конаци запаљени су 19. августа 1942. године по наређењу Јанеза Грге и Карла Мразовића Гашпара, команданта и комесара Штаба III оперативне зоне народноослободилачке војске и партизанских одреда у Хрватској. После рата, институције заштите Хрватске, и после много обећања, нису учиниле ништа да се овај духовни и културни центар Срба у Славонији заштити и обнови.

Из таквог стања прешло се још у горе, погубније, нељудскије, односно дошли смо у стање тоталног духовног геноцида. Овај рат (1991–1995) узима оно највредније: невине људске животе, уништава светиње, културно-уметничка и остала материјална добра. Тај рат, наметнут српском народу, довео је Српску православну цркву и њен верујући народ на тим просторима скоро до уништења и нестанка.

Српски храмови и остало црквено-уметничко и историјско наслеђе Српске православне цркве на подручју бивше југословенске републике Хрватске, који су распрострањени у пет православних епархија (Осјечкопољска и барањска, Славонска, Загребачко-љубљанска, Горњокарловачка и Далматинска), били су први на удару. То је чињено смишљено; требало је уништити аутентична сведочанства и духовно памћење српског народа на просторима Барање, Славоније, Лике, Баније, Кордуна, Далмације и других српских простора. Ти храмови, који су и специфични споменици градитељства, представљају верски и национални идентитет српског народа на тим просторима. Рушењем, паљењем, обесвећењем и другим бројним начинима уништавања српских богомоља и културно-историјских споменика, непријатељ настоји да, поред њиховог затирања, српски православни народ и духовно повреди. Новопостављени епископ осјечкопољски и барањски не може да обнови седиште епархије у Осијеку. Пакрачки владичански двор (1732) је опљачкан, гранатиран и демолиран. Резиденција загребачко-љубљанског митрополита у Загребу је минирана. Владичанска кућа у Карловцу је опљачкана, демолирана и минирана на римокатолички Божић 1993. године. Ни један од српских православних архијереја са подручја бивше југословенске републике Хрватске не може да се врати у своју резиденцију, и то из два основна разлога: или је двор онеспособљен или то не дозвољава хрватска власт.

Скоро је исти однос и према српским црквама, манастирима и осталим црквеним објектима на подручју бивше Босне и Херцеговине. На простору те некадашње југословенске републике налази се такође пет српских православних владичанстава (Бањалучка, Бихаћко-петровачка, Захумско-херцеговачка, Дабробосанска и Зворничко-тузланска епархија). Уништене су или оштећене епископске резиденције у Мостару, Сарајеву и Тузли, а надлежни архијереји налазе се привремено на другим местима.

Музеј Српске православне цркве у Београду у овом рату, поред спасавања литургијских и других црквено-уметничких предмета, помно пописује и у страдални диптих Српске православне цркве уноси нове жртве хрватских и муслиманских црквено-уметничких рушитеља. Број порушених, оштећених и обесвећених српских светиња је огроман, и још увек непотпун. Српске светиње и остали историјски споменици који се налазе на територијама што контролишу хрватске и муслиманске снаге су неприступачни и њихова судбина је неизвесна, тако да је број од 212 порушених и 367 оштећених цркава још увек непотпун.

Од десет српских православних седишта на територији бивших југословенских република Хрватске и Босне и Херцеговине, седам владичанских резиденција је уништено, гранатирано или демолирано. Порушени су саборни храмови у Пакрацу, Карловцу и Мостару. Стара Епископска књижница у Пакрацу, једна од највреднијих српских библиотека, опљачкана је а стародревне књиге се растурају и продају широм бивше Југославије, па и Европе. Ову стару библиотеку основао је још патријарх Арсенија III Чарнојевић, а сваки пакрачки, односно славонски епископ остављао је своју библиотеку овој централној епархијској књигохранилници. У фондовима ове библиотеке, поред старих рукописа, било је 112 србуља, највише чуваних и сачуваних у једној српској библиотеци. Иста судбина задесила је и епархијске библиотеке у Загребу, Карловцу и Мостару. У Сарајеву је изгорела.

Године 1985. враћене су црквено-уметничке драгоцености, које су у прошлом рату опљачкане а које су припадале епархијским, манастирским и црквено-општинским ризницама; сада су поново опљачкане или, што је трагичније, уништене. Ризница старе Пакрачке епархије у којој су чуване вредне иконе и други литургијски и уметнички предмети из манастира Ораховице, Пакре и Свете Ане и бројних храмова, немилосрдно је опљачкана и уништена. Миниран је Музеј Српске православне цркве Епархије загребачко-љубљанске у Загребу, који се налазио у Митрополији; минирана је епископска резиденција са ризницом у Мостару; а неизвесна је судбина ризнице Горњокарловачке епархије која је била у Владичанском двору у Карловцу, као и судбина драгоцености Епархије зворничко-тузланске у Тузли, која се налази под опсадом муслиманских снага.

Нажалост, бројна историјска знамења и културне тековине српског народа заувек су нестале. Поред драгоцених литургијских предмета, уништене су читаве галерије икона на иконостасима, дела најпознатијих иконописаца и сликара од XVI до XX века. Број икона на иконостасу креће се од 20 до 50, па чак и 70. Најнижи просек би био 35 икона, не рачунајући остале иконе, целивајуће, литијске, заветне и друге. Када се овај најнижи просек од само 35 икона на иконостасу помножи са 212 порушених храмова добија се збир од преко 7.000 уништених икона. Оволико уништених ликовних дела представља за сваки народ националну катастрофу. То су читави луври, ермитажи, прада и друге националне галерије. То је, такође, уметнички и духовни геноцид над једним народом, његовом културом и цивилизацијским тековинама. Нажалост, то српско духовно наслеђе уништавају народи којима је та црквено-уметничка баштина такође блиска, било по хришћанској вери, културној традицији или заједничком поднебљу.

Овај Преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава и манастира сачињен је на основу аутентичних извештаја које надлежни епископи и свештеници достављају Светом архијерејском синоду, односно Музеју Српске православне цркве у Београду. Одређене стручне комисије при Министарству културе Србије, односно Републичком заводу за заштиту споменика културе, такође су тамо где је то било могуће, извршиле увид и снимиле стање. Значајни су извештаји Посматрачке мисије Европске заједнице, избеглих и прогнаних Срба који су исто тако посведочили о рушењу или оштећењу своје цркве, манастира или неког другог црквеног објекта.

Поједини црквени објекти минирани су по неколико пута, све док се не сруше до темеља. Таква судбина задесила је српске храмове у Петрињи, Новој Градишки, Мостару и још много других. Исто тако, увелико се обнавља црквенорушитељство из Другог светског рата. На бројним црквиштима храмова порушених у прошлом рату подигнути су у послератном периоду нови. Ти нови храмови у Петрињи, Новој Градишки, Славонском Броду, Трњанима, као и манастир Житомислић, и још многи, поново су срушени до темеља.

Велики проценат српских светиња страдао је ван ратних дејстава. Уништени су или демолирани српски храмови који су удаљени и преко 100 километара од првих борбених линија. Посебно је за осуду смишљено уништавање изузетног споменичког наслеђа које, због своје архитектуре и уметничке вредности, припада највишој категорији. Хрватски националисти спалили су два јединствена споменика српског архитектонског наслеђа, цркве брвнаре у Растовцу и Доњој Рашеници. Црква у Растовцу, посвећена Светом великомученику Димитрију, подигнута је 1730. године; а у Доњој Рашеници, храм Успења Пресвете Богородице изграђен је 1709. године. Такође је спаљена црква брвнара у месту Бузета (XVIII) код Глине. Оне више не постоје, чак ни њихови темељи.

На зверски начин уништавају се и највеће српске свештиње као што је Спомен-капела у Пребиловцима, у којој су 1991. године сахрањене мошти хиљаде и хиљаде српских мученика, мучки пострадалих у Другом светском рату, међу њима највише стараца, жена и деце из Пребиловаца и околних српских села. Ти земни остаци, који су пре неку годину извађени из херцеговачких јама и вртача и сахрањени у новоподигнуту капелу у Пребиловцима, поново су нападнути и то опет на најзверскији начин. Ово српско светилиште до темеља је уништено, а мученичке кости спаљене. Историја не памти да је и највећи злочинац своје жртве убијао два пута, и то у временском размаку од 50 година.

Од историјског манастира Житомислића, који је такође страдао у прошлом рату заједно са својим братством, остала је само гомила камења.

Једно од првих сведочења о страдању српских православних цркава, манастира и других црквених објеката на подручју бивше југословенске Републике Хрватске објављено је током 1991. године у наставцима у „Православљу”, листу Српске патријаршије, под насловом Попис оштећених и уништених православних цркава и културних добара у ратним сукобима на територији Хрватске. Велики део ових сведочанстава пренет је у публикацији Ратна страдања православних храмова у српским областима у Хрватској 1991, Београд 1992. године, у издању два министарства и две институције Републике Србије (Министарства информација и Министарства културе, Завода за међународну научну, просветну, културну и техничку сарадњу Републике Србије, и Републичког завода за заштиту споменика културе Републике Србије). Ово издање поновљено је 1992. године, а исте године објављено је и на енглеском језику.

Музеј Српске православне цркве у Београду издао је две публикације о страдању српских православних храмова на подручју десет епархија Српске цркве: С. Милеуснић, Духовни геноцид 1991–1993, Београд 1994 (два издања), и С. Милеуснић, Духовни геноцид 1991–1995, Београд 1996 (каталог истоимене изложбе). Поред ових сведочанстава, значајни су и извештаји Посматрачке мисије Европске заједнице (European Community Monitoring Mission), Извештаји о културном наслеђу (Cultural Heritage Reports), и то: број 1 од 30. 12. 1994; број 2 од 20. 04. 1995; број 3 од 21. 07. 1995; и број 4 од 15. 02. 1995. године. Ови извештаји садрже бројне податке о порушеним и оштећеним храмовима Српске и Хрватске цркве, као и муслиманских џамија.

Када је реч о страдању цркава и других објеката Српске православне цркве и Римокатоличке цркве у Хрватској, треба поменути и извештаје надлежних хрватских власти и Римокатоличке цркве. Убрзо после хрватске агресије августа 1995. године на Републику Српску Крајину (тзв. „Олуја“), Српској патријаршији у Београду достављен је септембра 1995. године извештај насловљен: Стање православних цркава и манастира у ослобођеној зони ранијих сектора Север-Југ (The State of Orthodox Churches and Monasteries in the Libertaded Area of Former Sectors North and South). Према том извештају, на подручју шест „полицијских округа“ (Шибеник, Сплит, Задар и Книн, Лика и Сењ, Карловац, Сисак и Мославина), од 121 српске цркве где је вршен увиђај уништена су током рата 1991–1995. године само два храма (Глинске Пољане и Старо Село); оштећено је 16 српских цркава, шест је са ратним белезима из Другог светског рата, а три су оштећене зубом времена.

Један Извештај Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, број 511-01-22/2-ВТ-512/2-96, који је 01. 04. 1996. године достављен Влади Републике Хрватске (Кабинет Председника) – копија истог достављена је и Српској православној цркви – наводи оштећене српске цркве у местима: Блиња, Меченчани, Кукурузари, Живаја, Болч, Нова Капела.

Монументална монографија Рањена црква у Хрватској – уништавање сакралних објеката у Хрватској (1991–1995), Загреб 1996, 448, садржи и поглавље Страдали сакрални објекти Српске православне цркве у Републици Хрватској (416–426), где је наведено свега 28 порушених и оштећених српских цркава, манастира и других црквених објеката. У предговору ове целине речено је да је текст сачињен „према доступним подацима”. Међутим, аутори ове монографије „заборавили” су да је Музеј Српске православне цркве Епархије загребачко-љубљанске у Загребу, односно Резиденција митрополита загребачко-љубљанског у самом центру Загреба (Дежелићева 4), минирана још 11. априла 1992. године. Исто тако, миниране су током 1991–1995. године и уништене до темеља српске цркве у Винковцима, Славонском Броду, Ступовачи, Сирачу, Кућанцима (црква у којој је крштен патријарх српски Павле); затим три цркве брвнаре, јединствени споменици градитељства: црква Успења Пресвете Богородице у Доњој Рашеници из 1709, и црква Светог Димитрија у Растовцу из 1730. године, обе код Грубишног Поља; затим, црква брвнара из XVIII века у Бузети код Глине, и још многе друге.

На крају ове монографије следи целина: Неоштећени сакрални објекти Српске православне цркве у Републици Хрватској на подручју ослобођеном у акцији „Бљесак“ и „Олуја“ (427–439), где је приказано 100 неоштећених храмова Српске православне цркве у Хрватској. Према подацима којима располаже Музеј Српске православне цркве у Београду, међу тих 100 „читавих” српских храмова има 35 знатно оштећених и девастираних. За већи број цркава то потврђују и Извештаји Посматрачке комисије Европске заједнице, посебно Извештај 2 од 30. 12. 1994. и број 4 од 21. 07. 1995. године. Поред овога, аутори ове знамените студије имали су и два поменута извештаја високих институција Хрватске владе. У већ поменутом извештају Стање православних цркава и манастира у ослобођеној зони ранијих сектора Север-Југ (који је септембра 1995. године од представника Бироа Републике Хрватске у Београду достављен Српској патријаршији), побројане су уништене и оштећене српске цркве у местима (а којих иначе нема у поменутој монографији): Кистање, Книн, манастир Крка, Јошани, Врховине, Шкаре, Главица, Радуч, Перјасица, Плашко, Личка Јасеница, Костајница, Дубица, Слабиња, Живаја, и само две уништене цркве, у местима: Старо Село и Глинска Пољана.

Посебан куриозитет у монографији Рањена црква у Хрватској представљају две фотографије на страни 88. за које легенда у потпису каже: „Католичка црква у Пакрацу у тјеку поправљања 1991, прије почетка рата – девастирана унутрашњост”. Истина је другачија: реч је о Саборној цркви Свете Тројице у Пакрацу (спољашњост и унутрашњост) коју је хрватска војна и паравојна сила рушила и палила неколико пута, а последње гнусно, чак у историји незабележено дело, учинили су пред православни Божић 1996. године, када су у рушевинама тог Саборног храма минирали гроб блаженопочившег епископа славонског Емилијана (Мариновића), који је преминуо 1981. године. Истина, могуће су и грешке, односно замена фотографија, али две фотографије, и то рећи још и да је црква у обнови – а зна се да је пре почетка овог грађанског рата започета обнова Светотројичног храма у Пакрацу, стварно је немогуће, и пре делује као својеврстан цинизам.

Такође је интересантно да су неки снимци страдалних храмова Српске цркве у поменутој монографији дати у почетној фази њиховог рушења, тек када су начети. Црква Светог Димитрија у Батињанима код Пакраца приказана је без звоника, али са крвном конструкцијом – оштећена. Међутим, ова гробљанска капела из 1738. године према снимцима из 1993. године више је него преполовљена. Од храма Светог Пантелејмона у Торњу (1931) код Пакраца, који је приказан у целини – оштећен, остали су само делови зидова.

У овом рату (1991–1995) страдале су и хрватске и муслиманске богомоље. Међутим, ако нам је запао удео да будемо сведоци похаре светиња и осталог црквено-уметничког блага у рату 1991–1995. године, учинимо то истинито и достојанствено, као људи вере и потомци предака који су све ово стварали и оставили као духовно и цивилизацијско добро свога и осталих народа који су живели или живе на овим просторима.

Уместо закључка, подсећамо дојучерашње (септембар-октобар 1996) догађаје: минирана је и до темеља уништена црква Свете Недеље у Карину; демолирана је српска црква у Обровцу; на Саборни храм у Дубровнику бачена је бомба; порушени су остаци цркве Часног Крста у Великим Зденцима (страдала у Другом светском рату), опљачкан је манастир Ораховица… Где је томе крај и ко су починитељи? Да ли је рат, када су у питању српске православне цркве, манастири и друга црквена здања, уопште завршен?

-----------------------------------------------------------------------------------

Дабробосанска епархија


„Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: Гдје је Бог твој?“ (Псалам 42, 10)

Седиште прве епископије у Босни, после крштења Срба, основано је код цркве Светог Петра у Бан Брду. Када је Свети Сава вршио организацију Српске цркве од 1219. године, устројио је према Босни епархију у Дабру, а после пада Босне под Турке 1463. године, дабробосански митрополит је вршио духовни надзор над православнима у целој Босни, па је чак од пећког патријарха добио власт и над православним Србима у Далмацији као „егзарх целе Далмације“.

Седиште дабробосанског митрополита било је најпре у манастиру Бањи у Дабру. Касније се седиште померало према западу, те је неко време било у манастиру Рмњу, на тромеђи Босне, Далмације и Хрватске. Од 1713. године, трон овог владичанства је у Сарајеву, где се налази и данас.

После насилног укидања организације Пећке патријаршије (1766), на катедру дабробосанских митрополита долазе Грци. Тада је, на основу споразума између аустроугарске државе и Цариградске патријаршије од 1880. године, православна црква у Босни и Херцеговини постала аутономна митрополија у чији састав поред Дабробосанске улазе још Зворничка, Захумско-херцеговачка, а касније и Бањалучко-бихаћка епархија. У то време је православна црква у Босни и Херцеговини добила и своју националну јерархију. Први Србин дабробосански митрополит био је Сава Косановић (1881–1885), али је он због сукоба са агресивним аустро-католичким прозелитистима морао да одступи. Његови наследници продужили су борбу за јачање и одбрану народне црквено-просветне аутономије.

Приликом уједињења Српске православне цркве (1920), Дабробосанска митрополија је, као и остале епархије у Босни и Херцеговини, ушла у састав обновљене Српске патријаршије.

Богословија, која је до Првог светског рата радила у Рељеву, а између два светска рата у Сарајеву, угасила се у страдањима Српске православне цркве и њеног верног народа 1941. године. Музеј старе цркве у Сарајеву својим експонатима речито говори о побожним и културним настојањима православних Срба Сарајева и Дабробосанске епархије у прошлим вековима.

Од дабробосанских митрополита који су резидовали у Бањи, данас се зна за Јосифа (1575) и за Гаврила Аврамовића (1575–1588), који је пренео седиште у Рмањ, а затим преко Лике прешао на аустријску Славонску крајину. По разним манастирима у западној Босни су резидовали: Аксентије (1589–1601), Теодор (1601–1619), Макарије (1620), Исаија II (1628–1635), Лонгин (1657), Христифор (1671–1681), Атанасије Љубојевић (1681–1688), Висарион (1690–1708), Исаија III (1708–1709) и Мојсије Петровић (1709–1713).

После укидања Пећке патријаршије (1766), Цариградска патријаршија је доводила овамо за митрополите махом Грке (фанариоте). То су били: Данило (1769), Кирил (1776–1779), Венедикт Краљевић (1805–1808), Калиник (1809–1817), Венијамин (1817–1835), Амвросије (1835–1840), Игњатије I (1841–1850), Прокопије (1851–1853), Дионисије I (1856–1860), Игњатије II (1861–1868), Дионисије II Илић (1868–1871), Пајсије (1871–1874) и Антим (1874–1880).

Након склопљене конвенције између Аустрије и Цариградске патријаршије (1880), митрополит Антим је одступио, а за митрополита дабробосанског дошао је Сава Косановић (1881–1885); затим, Ђорђе Николајевић (1885–1896), Николај Мандић (1896–1907), Евгеније Летица (1907–1920), Петар Зимоњић (1921–1941), који је мученички пострадао од усташке руке, Нектарије Круљ (1947–1966) и Владислав Митровић (1967–1992). Садашњи митрополит је Николај (Мрђа).

Дабробосанска митрополија доживела је велика страдања у Другом светском рату. Мучки је убијено 16 свештеника и три калуђера. Када су блиски сарадници упозорили дабробосанског митрополита Петра Зимоњића да му прети опасност од усташа, он је, поред осталог, одговорио: „Ја сам народни пастир, па ме веже дужност да са својим народом делим добро и зло.“ Усташе су га ухапсиле 12. маја 1941. године и одвеле у Сарајево. Пре хапшења, својим свештеницима је поручио: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нек' буде и вама.“ Из Сарајева је премештен у Загреб, где је добио робијашки број 34; а из Загреба у Кореницу, одакле је 15. јула 1941. године отпремљен у Госпић. Кроз све дане тамничења, мучен је и понижаван на разне начине. Бачен је у јаму Јадовно на Велебиту, са 55 православних свештеника.

        На подручју Дабробосанске епархије у овом рату (1991–1995), порушено је 23, а оштећено 13 храмова. Срушено је 11 парохијских домова и осталих црквених здања, а три парохијска дома су оштећена. На подручју ове епархије, српске светиње подједнако су уништавали муслимански фундаменталисти и хрватски националисти. О тим злоделима сведоче бројни примери. Црква Светог Ђорђа у Копачи (Доња Сопотница) задужбина је Херцег Стјепана из 1446. године. Од 1529. до 1531. године при овом храму је постојала српска штампарија. Током 1993. године, муслимански фундаменталисти су је опљачкали, а потом запалили. Порушили су и спомен-обележје поред цркве, и багерима уништили српско гробље.

        Црква Преображења Господњег у Јабуки код Србиња (Фоче) обновљена је и освећена 15. августа 1991. године. Непуну годину дана касније, 23. јула 1992, усташе су је минирале и потпуно срушиле. Српско гробље поред цркве такође је уништено.

        Храм Светог великомученика Георгија у Трнову подигнут је 1886, а генерално обновљен 1986. године. Муслимани су ову цркву најпре опљачкали, а потом (јула месеца 1992. године) запалили. Свештеника трновског Недељка Поповића су после зверског мучења убили 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Приликом ослобођења Трнова, пронађен је његов гроб, а земни остаци пренети су у Трново и сахрањени у црквеној порти.

Сарајево

        Саборна црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1872. године. Доста оштећена, не врши се богослужење (1991–1995).
Зграда Митрополије. Гранатирана 1992. године и том приликом један део зграде изгорео заједно са библиотеком и архивом. Претходно опљачкана.
Стара црква Светих архангела Михаила и Гаврила – из XV века. Гранатирана седам пута, оштећена (1991–1993).

Сарајево (Добриња)

Црква Светог Василија Острошког – у изградњи. Оштећена 1992. године.

Сарајево (Ново)

Црква Преображења Господњег – подигнута 1939. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.

Биљешево

Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1905. године. Спаљена од стране муслимана 1992. године. Парохијски дом демолиран и спаљен од муслимана 1992. године. Гробље оскрнављено (1991–1995).

Благај

Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1853. године. Обнављана неколико пута. Минирана и сравњена са земљом 1995. године. Парохијски дом запаљен од Хрвата и муслимана 1995. године.

Блажуј

Црква Светог Саве Српског – подигнута 1895. године. Погођена гранатом 1992. године. Обновљена.

Бугојно

Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1853. године. Срушена од муслиманске и хрватске армије током ратних операција 15. децембра 1992. године. Није за употребу. (ЕЦММ Но. 2/95, 33). Нови парохијски дом срушен 1992. године од стране Хрвата.

Високо

Црква Светог великомученика Прокопија – подигнута 1857. Оштећена и демолирана 1992. године, Изнутра потпуно уништена и прекопана у олтарском делу 1995. Парохијски дом насилно усељен 1995. године.

Витовље (код Травника)

Црква запаљена 1995. године од муслимана.

Вуковско (Доње)

Црква Успења Пресвете Богородице – подигнута 1864. године. Проваљена и оштећена, прозори полупани. Иконе и друге црквене предмете узео ХВО (ЕЦММ, Но. 2/95,16).

Голо Брдо

Црква Зачећа Светог Јована Крститеља – подигнута 1986. године. Спаљена и срушена 1992. Парохијски дом спаљен и срушен од стране муслимана 1992. године.

Горажде (Сопотница-Копачи)

Црква Светог великомученика Георгија (у народу позната као Доња Сопотница) – саградио Херцег Стјепан 1446. године. Од 1529. до 1531. године, при цркви била прва српска штампарија на овом подручју. Током векова обнављана неколико пута. Муслимани цркву опљачкали, а потом запалили 1993. године. Помоћни објекти поред цркве запаљени 1992. Православно гробље уништено багером 1993. године.

Горажде

Капела опљачкана и срушена од муслимана 1992. године. Парохијски дом опљачкан и срушен од стране муслимана 1992. године.

Доњи Малован (код Купреса)

Црква Светог кнеза Лазара Косовског – подигнута 1971. године. Гранатирана 1992. Обновљена и поново гранатирана и запаљена од стране ХВО новембра 1994. године. Није за употребу (ЕЦММ, Но. 2/95, 19).

Завидовићи

Црква Светог Саве Српског – подигнута 1912. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.

Завидовићи (Чардак)

Црква Светог Николе – подигнута 1984. године. Запаљена од стране муслимана 1992. године.

Зеница

Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1886. године. Оштећена (кров и фасада) 6. јуна и 27. децембра 1992. године од стране ХОС-а и локалних снага. Врши се богослужење (ЕЦММ, Но. 1/94, 70). У парохији срушено 9 сеоских капела (1991–1995).

Јабука (Устиколина)

Црква Преображења Господњег подигнута 1937. године. Обновљена и поново освећена 15. августа 1991. године. Минирана и потпуно срушена од усташа 23. јула 1992. Гробље поред цркве порушено 1992. године.

Какањ

Црква Светих апостола Петра и Павла. Оштећена фасада цркве и разбијени прозори (1991–1995).

Кисељак (код Сарајева)

Црква Светог пророка Илије – подигнута 1937. године. Оштећена 1992. године.

Пазарић

Црква Светих апостола Петра и Павла – подигнута 1896. године. Запаљена и сравњена са земљом 1992. од стране муслимана. Парохијски дом запаљен 1992. године.

Равно

Црква Светог пророка Илије. Запаљена од Хрвата 1995. године.

Стог (код Завидовића)

Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1912. године. Запаљена, потом срушена и сравњена са земљом од стране муслимана 1995. године. Парохијски дом запаљен, потом срушен и сравњен са земљом од стране муслимана 1995. Светосавски дом сравњен са земљом 1995. године.

Трново

Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1886. године. Обновљена и освећена на стогодишњицу 1986. године. Порушена и опљачкана од стране муслимана јула 1992. Пароха трновског, Недељка Поповића, исламски фанатици убили након зверског мучења 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Његово тело пронађено приликом ослобађања Трнова и сахрањено у црквеном дворишту. Парохијски дом запаљен од муслимана 1992. године.

Турбе (код Травника)

        Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1970. године. Оштећена и опљачкана 1992. Не врши се богослужење. Парохијски дом запаљен 1992. године.

Фоча

 Део зграда Црквене општине, који је служио за продају свећа, изгорео 1992. године.

Хаџићи

Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1937. године. Погођена гранатом 1995. године (уништен кров са куполом). Обновљена.

 

 

---------------------------------------------------------------------------------

Напомена: По Дејтонском споразуму од 19. марта 1996. године, остају напуштене цркве у: Илијашу, Рељеву, Блажују, Хаџићима, Нишићу, Прачи и Устиколинама. Српски народ се иселио, свештенство последње напушта те просторе.



Назад