Loading...

 Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава

Видовданска бесједа – Соколац, јул 2007

Драга браћо и сестре,

Данас хоћу да Вам говорим о великом дану Видовдану. Овај наш празник је свјетлост, а не мрак. Он је свјетлост срца нашег, ума и патриотизма. Он није низина него висина. Овај дан је опјеван, осликан и оплакан.

Отаџбина је оно на што нас данашњи дан упућује да мислимо. Наша Црква нам говори о двије отаџбине. Косовска епопеја понавља и потврђује визију Цркве, визију двију отаџбина. То потврђује земаљску и небеску отаџбину нашу. Царство земаљско и царство небеско. Оба царства уткана су једно у друго, као душа и тијело.

Данас ћу говорити о садашњем рату и очекиваном миру. Сваке године о овом дану обраћао сам се Вама и говорио на разне теме, а све су биле у вези са Видовданом. И ова ће бити и трудићу се да будем што јаснији и разумљивији. Видовдан је неисцрпна тема и увек има шта да се каже. За овако нешто потребна су три својства. Потребно је прије свега имати љубави, мудрости и снаге. Ова три својства, кроз разне лавиринте живота, воде правом циљу.

Када је ријеч о садашњем рату, у цијелом свијету данас постоји велики хаос, па и ми у Босни и Херцеговини од тога нисмо поштеђени. То је прва констатација до које сваки човјек коме је стало до истине лако долази. Наравно, до ове истине ће се доћи ако се има довољно љубави. Треба рећи да живимо у свијету и времену највеће свјетске револуције. Сви ратови увијек, па и овај посљедњи код нас, дијеле свијет на два дијела. Свијет је у знаку огромног превирања, а услов живота не би требао бити неред, него ред, мир, спокојство, брига свију за све људе. Сваки народ тражи ред, да би остварио све оне животне снаге, које се у њему налазе. То не може да мимоиђе ни државу, која је најмоћнија људска заједница.

Када кажем „садашњи рат“, то може код вас изазвати чуђење. Људи замишљају рат само онда када говори оружје, када постоји фронт, када има борбе, мртвих и рањених. Данас се људима чини да нема фронта, да нема мобилизације. О таквом рату ја данас нећу да говорим. Међутим, иако рат о коме говорим никаква формална објава није одобрила, тај рат тутњи, тресе нашу земљу и има не само један фронт, него многе фронтове велике и мале. Тај рат има своје мртве, о чему Вам свакодневна штампа говори, као и рањене. Тај рат има своје пустоши, које оставља као и сваки рат са собом и испод труле и гњиле коре привидног мира, тутњи и кроз нашу државу Босну и Херцеговину. Из овога рата, само чудом, само необично јаком вољом оних људи који виде ту опасност, може да не дође до пораза. Али не до пролазног пораза, него до пораза иза кога неће опет доћи и гранути каква таква слобода. Поразе смо имали у прошлости, а и сада поменимо Косово и све оно што се данас чини на самом Косову и Метохији, па и шире око њега, што запрепашћује. Овде је 500 година владао туђин, туђа раса, туђа вјера, туђа крв, туђи језик, па ипак, тада је било некакве слободе. Али сачувај нас Боже од савременог ропства. Савремено ропство мијења све и у њему је будућност врло замрачена. Ви ме можда још не разумијете?

Погледајте данас односе у породици: пођимо одатле, па да завршимо државом, са том највећом организацијом. Бјесни ли у породици рат? Ја велим: Бјесни, браћо и сестре! Отворите новине, погледајте шта оне пишу и прочитајте наслове. Ти наслови су језиви као извјештаји са бојног поља. Син убио оца, свекрва убила снају, јетрва убила јетрву, унук убио деду или бабу, па снаја убила дјевера или обратно, па мајка усмртила своје дијете у утроби или ван ње када га роди. Крађе, лоповлуци разних врста, царовање дроге владају многима, младима и средовјечнима. Да не набрајамо више. Поред силовања разних облика и ненаситостима сопственом прљавштином, то су свакодневне појаве у нашем друштву, и у овој малој државици Босни и Херцеговини.

Да би тијело, односно држава, било здраво, ћелије морају бити здраве. Нажалост, ћелија друштва је обољела. Отац пренебрегава своје дужности према жени и својој дјеци. Из њега бије само једна жеља: он хоће да своје интересе, своје прохтјеве задовољи, не тиче га се ништа друго. А мајка, чуварка куће и огњишта, шта она ради? Ја знам за оне честите и свијетле примјере, које чувају своју децу од посрнулости супруга. Нажалост, таквих примјера има све мање. Пред наше очи излазе они други примјери у којима жене не гледају ништа друго него да и оне задовоље посебне потребе и прохтјеве. Реците ми браћо и сестре: у једној породици, гдје се не чује ријеч дужност, у којој се чује само реч право, интерес, прохтјев, каква ће бити дјеца, какав подмладак? Какве нове снаге могу да избију из тако тешко заражене и обољеле ћелије-породице? Ако се данас на овај дан-Видовдан запитамо, да ли ово спада само у домен Цркве, одговор може бити само: Да! Али спада и у домен политике. Да, спада у ону праву велику политику, која управља државом и народном судбином. То је питање и рјешење од кога можемо очекивати здраву будућност земље. Али, овако како се сада ради, можемо очекивати будућност која потпуно замрачива све видике, код свих народа у Босни и Херцеговини, али и код других народа у сусједству па и у свијету.

Озбиљно се наднесите над породицом, и закључићете да ли сам у праву када ово говорим. Ако се овако продужи, дешаваће се још чешће експлозије, које су у нашим породицама почеле. Те експлозије постају скоро правило, а о њима данас у свијету није одржан ниједан састанак на свјетском нивоу, на коме би се говорило о моралним вриједностима човека. Када се овако чини, како се иначе чини у свијету и код нас, показује се да овај садашњи рат има своје мотиве, своје рањене, своје мртве, своју пустош, као што сваки рат иза себе оставља.

Браћо и сестре, изнесох Вам примјер данашње породице, а уздржао сам се да износим друге примјере, а и ви многе знате. Без одушевљења нема мирног живота. Ми данас живимо у чамотињи и чујемо како нас многи осуђују, а о својим гријесима никада не говоре. Правило је: ако хоћеш друге исправљати, најприје мораш себе исправљати, своје гријехове изнијети, за њих се кајати и више их не чинити. То је правило морала, од кога нико није ослобођен. То је камен темељац свих друштвених, па и државних наука. Поред сазнања своје грешности, ако у једној заједници не постоји једна заједничка воља, једна заједничка свест, ако не постане својина свакога од нас, или бар огромне већине, онда није довољно што ми формално и фактички живимо у једној заједници. Човјек је и психичко (душевно) биће, па је потребно да се осјећа душевна веза, мисао, воља, осећање и преображавање једне заједнице.

Оно што се данас дешава у нашим породицама није било раније. Морал се његовао и људи се се чували гријеха. Покушаћу да и о будућем миру изнесем по које примјере, који би утицали на све нас да нам сутра буде боље, да бар тај наш породични Видовдан буде на достојној висини морала у овом нашем веома узбурканом времену.

Ево неколико лијепих примјера:

Мајка српског јунака Марка Краљевића, који је код нас остао као узор-јунак, поручује своме сину Марку:

„Марко сине једини у мајке!
Не била ти моја рана клета,
Немој, сине, говорити криво
Ни по бабу, ни по стричевима,
Већ по правди Бога истинога;
Немој, сине, изгубити душе;
Боље ти је изгубити главу,
Него своју огр'јешити душу.“

Из ових мајчиних ријечи, може се непогрешиво закључити, да је у кући Марка Краљевића владао морални живот по Богу, који је био на веома великој висини и да се живјело Христовим Јеванђељем.

Исто тако небески вјесник говори цару Лазару:

„Царе Лазо, честито кољено!
Коме ћеш се привољети царству?
Или волиш царству небескоме,
Или волиш царству земаљскоме?“

Даље, говори шта потребује царство земаљско, а шта потребује царство небеско, и саслушавши ријечи, цар Лазар се моли:

„Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се привољети царству!
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се привољети царству,
Привољети царству земаљскоме,
Земаљско је за малена царство,
А небеско увијек и довијека-“
Цар вољеде царству небескоме
А него ли царству земаљскоме.“

Тако:

„Сваком срцу што љубављу гори (према Богу и ближњем)
Са небеса стижу одговори.
Сваком бићу што Бога прославља
Бог се благи милостиво јавља.“ (Свети Николај жички „Царев завет“)

У погледу опажања стварности по Богу људи се међусобно дијеле. Једни само тјелесним очима гледају само тјелесне ствари. Такав је био римски цар Нерон, који се увесељавао и пожарима у граду Риму. А када се ти пожари раширише и пријетише да цијели Рим изгори, окривио је Хришћане, па их почео гонити и убијати. Други су они, који иду за очима са човјечијим разумом, паштећи се да ухвате смисао ствари. Трећи пак не поклањају много вјере ни својим очима ни своме разуму, него дјетињом простотом примају откровење од светих небеса. Ево и о томе једног поучног примјера, који је описао благоупокојени Епископ браничевски Хризостом. Он пише:

„Сјенкјевич је у својој књизи „Quo vadis“ дао слику Рима из тога доба и слику једног хришћанског дома у њему. У тој хуци и тривијалности налазио се овде онде по који хришћански дом у коме је све зрачило неким тихим и чедним миром и љепотом домаће среће и преданости Богу. Када је римски племић Петроније први пут ушао у кућу хришћанина Аула Плауција, прво што му је пало у очи био је тај мир. На лицу Аулову, на лицу његове жене, његовог малог сина и његове усвојенице, хришћанке, девојке Лигије, био је неки сјај, нека благост и нека ведрина, која је потицала из живота којим је та породица живјела“. Када је Петроније видио и осјетио све то, њему су се просто отеле ријечи: „Како је различит ваш свијет од свијета којим влада наш цар Нерон!“

И на крају да поменемо још један примјер међусобних односа двију јетрва, које су се веома поштовале и живјеле у кући као двије рођене сестре. Тај текст гласи:

„Разбоље се невјестица Винка,
разбоље се хоће умријети,
па дозива своју јетрвицу:
-Ој Ковиљка, мила сестро моја,
пази сејо, моју сиротицу...
Кад свом сину б'јела хљеба дајеш,
подај, сејо, и мојему Мирку.
Њему подај од хљеба корицу,
Нек се знаде да је сиротица,
а да Мирко своје мајке нема...
Кад свом сину скројиш кошуљицу,
и мом Мирку закрпи траљицу...
Када сејо, ти у Цркву пођеш,
свога сина на руци понеси,
мог синчића за руку поведи,
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема...“

Али је Ковиљка, та племенита душа, по јетрвиној смрти чувала њено дијете као своје рођено и боље него своје рођено:

„Прије Мирку б'јела хљеба даје,
Прије Мирку него своме сину.
Прије Мирку кроји кошуљицу,
прије Мирку него свом Маринку.
Свако гледа и свако се диви,
како стрина његује их оба,
као да су браћица рођена...
Кад Ковиљка у Цркву пошеће,
Обојицу води за ручицу,
а сав народ стрину благосиља:
-Ој Ковиљка адамско кољено,
проста душа твојих родитеља,
који су те такву породили!...“

Ето, доброта душе и готовост да чинимо оно што је Богу и људима угодно, поготову послије ових недаћа које су нас задесиле, то је оно што од нас тражи Бог, свети кнез Лазар са свим ондашњим и потоњим мученицима војсковођама и војницима српским. То тражи и очекује наш народ и наша Црква.

Лијепа су мирисна цвјетна поља, лијепе су јутарње зоре, лијепе су звјездане ноћи, лијепа су мирисна прољећа и златне јесени, али је од свега љепша и кориснија племенита човјекова душа. Због ње ваљда и сунце сја, због ње трепере и звијезде, због ње је и Син Божји сишао на Земљу, због ње се и кнез Лазар о Видовдану опредијелио за Царство Небеско, због ње је Јеванђеље Христово, због ње је и ова прослава Видовдана, код Цркве Лазарице у Сокоцу, на Романијској висоравни, која је као мост између Косова поља гдје је 1389. године била Косовска битка и Далматинског Косова, гдје се веома дуго и многољудно обиљежава Видовдан.

Нека би дао Бог, да очекивани мир наступи што прије, да наши домови и породице буду мали храмови из којих ће сијати Дух Христов - дух великодушности, честитости и љубави. Амин.