Loading...

 Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава

Видовданска бесједа – Соколац, јул 2006

Драга браћо и сестре,

Ви сте Црква Божја, браћо и сестре моје. Знате ли ви да сте светиња Богу? Знате ли да нисте своји него Божји? Знате ли да вас чека Отац ваш небески, да вас као храмове своје унесе у Свој безгранични и вјечни храм? Ми, хришћани, то увијек морамо имати у свијести као дјеца Божја по створености.

Пише онај мудри француски мислилац Паскал: Неки ме питају: Зашто ти између свих религија највише волиш хришћанство? А ја одговарам: Зато што хришћанство има мученике. Истинска вјера је она која има мученике, људе који су спремни да исповједе своју вјеру у Бога. То је смисао онога по подобију. Ту опредјељеност имао је и наш свети цар Лазар рекавши: 3емаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека. Ово је мисао о којој и ми данас стално морамо размишљати и у њену дубину улазити.

Код Светитеља наше Православне Цркве, који драговољно и са извјесном моралном снагом предају дух свој Богу, сусрећемо трагове овог дара Божјег. Они знају када ће се упокојити. Бог с њима разговара, а они духовно уживају као сарадници и помоћници сталног Божјег стваралаштва. Веома много оваквих примјера има у историји нашег светитељства.

Кажу они који вјерују да је човеков претходник био мајмун, да човјек најприје није био уман, да није имао знања и да је то развијањем личности помало и полако стицао. Свето Писмо и Црква православна кажу да је човјек створен мудар, са многим знањем, нарочито са богопознањем. Добро је познавао Бога, јер Га је гледао, опипавао, разговарао с Њим. Бог је био његов лични Учитељ, а и до данас је остао са онима који у Њега вјерују, који Га љубе и који по његовом светом Јеванђељу живе. Зар о овоме нама православним Србима, не свједочи Свети Василије Острошки чудотворац, коме многи вјерни и иновјерни долазе, моле се и помоћ траже?

Некада је човјек у Рају зачуо кораке Божје и чуо ријечи: Адаме, гдје си? Од тога дана, Бог чека да Му узвратимо истим питањем. Да Га зовемо и глас Његов да одјекује у срцима нашим. Да зазвонимо у дубинама нашим, како би се чуло на небу; да постане глас који ће тражити Бога, глас који ће постати пјесма. Када би човјек имао два живота, Боже, да их принесе теби на жртву, или када би био лук, те да стријела његова стигне до неба, не би тако лако дизао своју руку на друге нити на себе, као што то данас чине у нашем народу. Ради овога сам све ово напред говорио!

Даље ћу говорити о овом нашем великом жртвеном Празнику - Видовдану. Видовдан је код нас народни Празник. Видовданско је срце остало чисто, православно, природно, нетакнуто стварима које на неки начин извјештачују и каљају душу човекову. Наше душе, данас окупљене на овом духовном слављу, доприносе празновању Видовдана и учвршћују нас да и даље останемо вјерни његовом прослављању. У такву душу је уклесан Господ и Његов светитељ Лазар, са свима својим саборцима у Косовској бици. Као што смо ми насликани на длану Божјем, тако је данас насликано многострадално Косово у срцима широм српског народа.

Пише наш велики књижевник Добрица Ћосић: Подсјећам вас овде у митском граду Крушевцу: ако је изгубљена битка, на Косову није изгубљено царство српско. Из духа народног родио се величанствени српски еп и етос чије је језгро слобода.
На косовској изгибији стечено је историјско знање и морално искуство за опстанак народа. Потом је настало стваралаштво Деспота Стефана Лазаревића. У култури и културом је затрајала Србија: израсле су Манасија, Каленић, Љубостиња, Велуће, Руденица, Наупаре, Коморан, Рамаћа, Враћевшница... и створена је школа Константина Филозофа; зацвиљела је горда патња монахиње Јефимије да се роди прва српска пјесникиња; из Стефанове племићке и дубоке душе кликнуло је Слово љубве - прва српска пјесма; извила се ренесансна вертикала српског духа.

Истина је да се у наше вријеме говори о многим стварима, а прије свега о стварима које не знамо или нам се површно откривају. Наш покрет душе треба да надомјести томе све оно што је наша историја записивала, па и о Видовдану, чије прослављање траје све до данас. Косово је најважнија мисао, најкрупнија замисао, најсложеније заумљење српске културе. Име за оно најврједније што смо дали хришћанској цивилизацији. Косово је престоница српског умјетничког царства. Оставштина и завјештање српске умности и духовности човјечанству. Легенда уз коју расте српски народ, каже Матија Бећковић.

На Косову је био рат, а не мир. Ту се оружјем говорило о миру и слободи. Рат нас, наравно, плаши, али нас и враћа Богу, враћа нас Господу Христу и Видовдану. Враћа нас земљи живих и философима искуства. Нема сумње, живот на Балкану протиче уз ратове, а прије шест вијекова ништа се на глобусу није догодило значајније од боја на Косову Пољу. Тако и данас, послије шест стотина Видовдана, за судбину српског народа ништа није пресудније од битке која траје на Косову и за Косово (М. Бећковић).

Нема сумње живот на Балкану протиче уз ратове, а ратови сужавају границе, али се и проширују хоризонти и откривају знаци духовних времена. Познато је, зло бива почетком антихристовог живота: одрицања, невјерства, сатанизације, али доноси и поновни долазак Господа Христа и наше сабрање у Њему. Антихристијанизација нас враћа Богу, па и Видовдан, кроз вијекове, доноси нам близину Богу па срца наша могу да говоре: 3а вишњи мир и спасење душа наших.

Када поменусмо рат, да поменемо и мир. Свети владика Николај Српски учи нас: Мир почиње у човјеку па се шири на друштво. И немир почиње у човјеку па се шири на друштво. Народи који имају унутрашњи мир, не живе у питањима него у рјешењима, тј. раде на давно ријешеним питањима, како се прије њих живјело у заједништву, у миру. Историјске чињенице су свједоци тих рјешења. На таквим рјешењима народи који Мир имају све зидају, све разумију, мисле, дјелују, хоће, међусобно живе као браћа.

И српски народ има у томе миру своја давнашња рјешења, те их данас примјењује и у овим свакодневним искушењима, када је све постало питање: и Бог, и душа, и морал, и породица, и друштво, и овај и онај живот. Све је само питање и питање, како лично тако и социјално, тј. друштвено. Ви то данас сви добро знате, осјећате и чините оно што је најбоље за све. У свему томе ништа се не постиже без љубави, радости, ношења терета једни других, без мира и дуготрпељивости, благости и доброте, без вјере у Бога и страха Божјег у себи. То је оно што је дужност сваког човјека који у Бога вјерује.

Видовдан је неисцрпна тема и о њему се увијек говори, говориће се и никада се неће све рећи. Па ипак, драга браћо и сестре, увијек на хришћански начин размишљајмо о Видовдану као и о свему другоме из наше историје, али и о свему ономе што смо недавно доживјели и доживљавамо. Молимо се и размишљајмо о нашем народу на Косову и Метохији, Црној Гори, Македонији, Босни и Херцеговини, Хрватској и о свима који су под насиљем напустили своја огњишта.

Молите се свемогућем Богу, да Он усади свој божански мир у сваку човјечију душу, свакога народа на овим просторима, да би у себи нашли своје спокојство па и ми с њима. Спокојство се једино налази у Богу, онако како су га налазили наши преци, који су се на Косову борили за Крст часни и слободу златну. И ми данас, поред многих искушења, пред Богом рецимо и помолимо се: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно.

Бог и свети Цар Лазар вас благословили и нека су благословена сва срца која су предала себе Христу и која пребивају у чистоти и љубави према Њему и светим косовским витезовима предвођеним царем Лазаром. Амин.